Повод: признања "Српске духовне академије" (Параћин 2015)

Драги Пријатељи, уз срдачне поздраве и неколико пропратних речи у прилогу срдачно вас поздрављам. Жао ми је што  све дуже није трајало, јер прилике су такве да нам се и овакви сусрети проређују. То ми између нас можемо, и морамо,  да уредимо. 

Уз најбоље жеље, из неке личне гужве, уз ове фотографије, 

ваш брат-ски МирОСлав

 Ниш, 30. маја 2015.

Драги Мирослави,Част ми је што сам добитник Песничке хрисовуље, радост што сам се видео и прозборио с драгим људима, неке и упознао, из „Братства по речима“ како гласи наслов једног мог текста посвећеног Мирославу из Рашевице. У тој „оази духа“ (Библиотеци) човек се осећа вреднијим, схвати да и наш „посао“ има смисла, увери да је наш задатак, да упркос свему, стварамо по вишем налогу, да пишемо, не што желимо него што то живимо. Тај „проклети занат списатељски“, како каза давно онај Грк,  наша  је судбина. Она нас је повезала, збратимила, она нас и одржава.* С радошћу, и узбуђењем, сам слушао беседу, мог драгог пријатеља Мирка Лукића ( Бела Тукадруза). На жалост, нисам се спремио да његово слово снимим. Настојим да га забележим за моје „Листове на ветру“.
Мирка сам слушао 1993. када је на Сајму књига зборио на промоцији БИГЗових издања, у минулом веку. Ко је овај? -  запита ме Брђанин...Одужио млађани  Мирко тада са својом причом.  Ето, отада траје наше пријатељство, подстицање и подржавање. А збирка његова  „Земља Недођија“ поред моје „Теренске свеске“ светли о томе.
Шта све уметност може, а да то и не знамо.
Част је имати „Изабрана дела Мирослава Димитријевића“**, заслужити такав дар  је признање за које немам речи. Али о том дару  ћу посебно писати.Благодарно, Ваш МирОСлав из Трешњевице са жељом да се још срећемо, подржавамо и размењујемо наше књиге.

 

Снимљено у градској библиотеци и у Параћину: 29. маја 2015: Мирослав Тодоровић (Ниш), Мирослав Лукић - Бела Тукадруз (Београд), Борислав Радосављевић (Јагодина), и Мирослав Димитријевић

      ____

         * Из једног интервјуа са оснивачем "Српске духовне академије" М. Димитријевићем: " Ви сте и један од оснивача и руководилаца Српске духовне академије која успева да изазове све већи углед, па и интересовање и у широј јавности. Како успевате у томе ?

– Од деведесетих година прошлог века широм Србије почиње да „цвета” такозвана парохијска сублитература, локална квази књижевност. Сваки град, варошица, овеће село, формирају своје књижевне клубове, организују песничке сусрете, на којима се међусобно и несебично деле награде, по систему „ја теби ти мени”, и тако све у круг. У свакој „песничкој парохији” зна се ко је првосвештеник, ко ђакон, ђакониса, саслужитељи и клисари. Има ту строгог реда и „закона”, има свега и свачега, али нема оног најважнијег – нема квалитета, у овом случају – нема књижевности.
Зато сам, са групом истомишљеника (Срба Игњатовић, Радомир Андрић, Предраг Богдановић Ци, Мићо Цвијетић, Бајо Џаковић, Зоран Трифуновић…) 2003. године дошао на идеју да овде, у срцу Србије, организујемо једном годишње Српску духовну академију и да на њој додељујемо награде и признања, са националним предзнаком, стварно најбољима и најзаслужнијима за развој српске књижевности, културе и духовности. А награде су „Раваничанин” и „Песничка хрисовуља”. Водимо рачуна да не буду запостављени ни они најзначајнији писци и ствараоци „са лошом адресом”, а који упркос томе дају немерљив допринос српској култури и баштини.

         ** Мирослав Димитријевић (1950. Рашевица) је књижевник, публициста, новинар, есејист, историограф, књижевни критичар, антологичар и сакупљач народних умотворина. Објавио је око 70 дела: песама, прича, романа, монодрама, сатире, монографија, антропогеографских и историјских студија, есеја, беседа, антологија, народних умотворина и песама за децу код најпознатијих српских и југословенских издавача – од београдских ,,Просвете”, ,,Народне књиге” и едиције ,,Хроника села” САНУ и других до крушевачке ,,Багдале”, крагујевачке ,,Светлости” и КЗ УКС-а за Поморавски округ са седиштем у Јагодини. Био је уредник три издавачке куће, а превођен је на 12 светских језика. Заступљен је у више десетина антологија, зборника и панорама поезије и прозе у земљи и иностранству. О његовом стваралаштву писали су најеминентнији српски и југословенски књижевници и критичари (Милисав Савић, Бранислав Петровић, Срба Игњатовић, Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, Радомир Андрић, Гојко Ђого, Предраг Марковић, Алек Марјано, Душко Трифуновић, Саша Хаџи Танчић итд. Добитник је и великог броја награда и признања (Високо признање Интернационалне Академије ,,Иво Андрић” за животно дело, Повеља КЗ УКС-а за Поморавски округ за животно дело, Плакета захвалности УКС-а, награде ,,Раваничанин”, ,,Песничка хрисовуља”, ,,Поморавски Орфеј”, ,,Живојин Павловић”, ,,Сатирично перо”, ,,Наш Глас” Смедеревске песничке јесени, Октобарска награда Параћина и многе друге. 

             Видети више: ...локална квази књижевност

      ===

      Из Беседе Беле Тукадруза, добитника књижевне награде "Раваничанин", изречене након доделе  признања  "за трајан допринос српској књижевниости, духовности, култури и националној баштини", 2015:

Неизбежност превредновања или  Појава романа „Доктор Смрт“

Теза: Превредновање се не може зауставити.Не може га зауставити ни моћ из таме!Јер нови живот и ново време траже нову савест за истине до сада прећуткиване. Нека тако буде! А тако мора бити зато што је Суштина сваке уметности у њеној слободи;- како пише Бјелински у својој Студији о Хамлету - а без слободе уметност је занат за који није потребно да се човек роди, већ га може научити.*

__

  * ИЗ “СТУДИЈЕ О ХАМЛЕТУ”  

Бела Тукадруз

Наравно да нисам Клаудије
Као што ни ова жена
што не може већ данима да заспи
није краљица Гертруда
Пијани Хамлет
не зна шта говори...

* - В. Г. Бјелински: СТУДИЈА О ХАМЛЕТУ, 

Просвета, Београд, 1953, стр. 95

__

..живи а мртви, ето шта притиска Другу Србију, као сметови снега. Јер такви се хране, као и вампири, свежом крвљу. На насиљу је од Каина до Ирода, од Наполеона до Хитлера и Стаљина, саграђена кула уметности илузионизма, - пут који води у ћорсокак. Оруђе немоћних, пут немоћи, ето шта је Србију, скренуло са њеног древног, сељачког друма. Крв. (...) - стр.156

... Друга Србија говори вапајима из округа прашине и паучине, док њени најгрлатији песници, помодни арлекини, трче за четвртим. Право име тога четвртог је - Непостојећи. Никада нисам написао да ми имамо великих песника. - стр.157

 Тај роман објављен 2003. године, потписан именом Белатукадруза, отпочео је превредновање у српској књижевности, на начин тихе воде која руши брег. Друштво и култура и књижевност у којој се појавио, нису били спремни да га прихвате. Није подигао прашину попут „Изгона“ М. Селића, „Хлеба и страха“ М. Савића.  Али је наставио да делује и дејствује снагом која ће се кроз време показати делотворном…

На крају романа  „Доктор Смрт“   постоји и – незаобилазна –   ова Аутобиографска белешка   тобожњег аутора ове сторије.

Писац ове књиге рођен је 1959. године, кад НИН-ова награда за роман године није додељена, подно Јухора. Прве четири године провео је уз бабу и деду (сељаке, због развода родитеља). Са балкона дедине куће, као мали, видео је одблеске сунца у реци у даљини. То је она мутна и велика река, највећа у Србији, на којој су етаблирарни српски писци доказивали свој патриотско – књижевни салто мортале. Мајка ми је шесдесетих година отишла трбухом за крухом у Шкотску, тамо је и мене повела у шестој. Од очуха сам научио енглески пред полазак у основну школу, а касније и немачки и француски. Док сам ишао у средњу школу, учио сам португалски, руски и грчки. Мој очух је сматрао да треба да студирам славистику, али ја сам, на инсистирање моје мајке, уписао стоматологију. И завршио сам је. Школске распусте сам проводио код бабе и деде у Србији, подно Јухора, све док нису помрли. Некако у то време умро ми је и очух. Узео сам његово презиме, ради успомене на њега, јер је много више за мене учинио, него мој отац рођени. Радио сам мало као стоматолог у Енглеској. Никад нисам мислио да ћу бити писац. Ни преводилац, упркос томе што поред српског говорим и пишем на још седам језика. Путовао сам као средњешколац у завичај мога покојног поочима, у Ирску, на Исланд; пропутовао сам Средоземље; видео сам Француску и Мароко, као студент, Египат и Мадагаскар; Русију и Јапан., САД. Бразил и Канаду.  Црњански је певао о Суматри, а ја сам по њој корачао. Живот и судбина су ме упућивали на здраве зубе, а не на литературу. Читао сам у оригиналу Шекспира, Бајрона и Шелија; Џојса; Марсела Пруста; Пастернака; Фокнера и  Елиота, Вирџинију Вулф и друге писце. Повремено сам читао и САБРАНА ДЕЛА Вука Караџића, бесумње највећег српског писца, од почетка до данас. Други српски писци су ми били досадни, нећу да им набрајам имена. Поседовао сам у својој библиотеци скоро све историје српске књижевности и све су били – претенциозне и проблематичне. Све је прегазило време, чак и ону кратку историју професора Петковића… Читајући понеке од књига савремених српских писаца, још тамо у Шкотској, повремено, почео сам и сам да пишем, онако за себе. Написао сам неколико књига, али ни једну нисам покушавао да објавим. Ово је моја прва објављена књига. Када је моја мајка добила пензију, одлучила је да се врати у завичај, у Србију, подно Јухора, у опустели дом покојног деде и бабе.. У најгоре време. Крајем деведесетих. И ја сам одлучио да се вратим, после бомбардовања Србије, 1999. године, али вратио сам се тек почетком 2001. године. Купио сам стан у ширем језгру Београда и отворио у њему зубарску ординацију. Нудио сам београдским часописима одломке из мојих написаних књига, под мојим именом  презименом мога правог оца, али никад ништа нису објавили. То јест, први мој рад је објавио уредник часописа ЗАВЕТИНЕ Плус ултра и то под псеудонимом. Заинтересовао сам се за уредника, тј. нашао у библиотеци  неке од његових романа и књига песама; подстакли су ме, не само да пишем, него да почнем и да их преводим на енглески, немачки и француски. Дакле, почео сам откривати да имам и дара за преводиоца.  Имам   припремљених и преведених неколико избора песама и романа…  Не очекујем никакве награде у  овој земљи. Молим Бога да моја мајка што дуже поживи; викенде проводим са њом подно Јухора…  Чиме ће се завршити моје писање? Чиме се може завршити ако не Богом и бескрајношћу? Прикован за земљу, сваки човек криком шаље своја болна питања у космичке сфере, поноре и пећине, рупе у облацима, и – ниоткуда еха, одјека. Одасвуд навире и нагрће на човека ћутање, мукло и готово подмукло. Видео сам трагедију српске књижевности 19. и 20. века, а посебно трагедију писаца припадника тзв. демократске линије, овејаних богобораца. У делима и најдаровитијих, таквих, видео сам, стигло се, донде докле је стигао човек прикован за земљу, за једно раздобље. Мало је међу њима Христових људи. Оних који су у Божјем ћутању налазили речите одговоре на своје муке и болове.. Ја од таквих немам шта да учим, нити сам икада и покушавао. Ето, то сматрам најважнијом чињеницом своје биографије.  – Крајем фебруара, 2003.  

... …Све чешће, као млад човек, помишљам на Италију, на Иберијско полуострво (Шпанију и Португал), Шкотску и  прекоокеанска путовања. Свет треба пропутовати, стране језике треба учити, учити. И научити. Момке годину две дана старије од мене мобилисали су пре неколико година;  неки од њих никада се нису вратили свом дому, граду, нити су икад видели оно што је требало да виде. Треба видети и Швајцарску, Гренланд и Норвешку, краљевину Данску – својим очима. Треба чути дивне мелодије других народа, прочитати добре књиге на њиховим језицима. Треба видети Бразил и Аргентину, Сибир и Суматру…Треба видети много добрих филмова… Не ово смеће, које сервирају по биоскопима и на телевизији. Овде. Треба многе и многе сате провести у Кинотеци. Да бисте разумели другог, ма ко он био, треба да знате како осећа, мисли, говори. Без знања страних језика и без путовања, без непрестаног употпуњавања сазнања, нећете моћи да разумете стварност ни других, ни ону у којој живите. Најстрашније је ако сте млад и осуђени на неку врсту  својеврсног заточеништва. Многи су били у прилици да напусте своју родну земљу, или су то учинили силом прилика, али не верујем да они мрзе своју земљу, и не наговарам их да се враћају…

    Писац романа „Доктор Смрт“, како каже у својој аутобиографској белешци, вратио се у Србију после 2001. године. Написао је књигу, толико актуелну, да је било природно да се дигне прашина. Пре свега због начина на који он доживљава стварност Србије. То није књига са тезом, Доктор Смрт није супростављен само Доктору религиозне медицине. Аутор је написао оно што сматра важним у својој биографији. Доктору Смрти су супростављени, на једној страни, Бог и природа оне Друге, потиснуте Србије, а на другој, нетипична биографија непознатог писца. Бог и природа оне Друге Србије, или природе уопште, нису вулгарни; не смеју се мизерији палога и пропалога. Иза Доктора Смрти – стоји много тога, пре свега групни портрет разбојника, вештог манипулатора и грабљивца, који је грабио и отимао бездушно од све остале деце, јер његова су глад и жеђ били велики и пре ступања у пустињу историје, а и у тренутку када се ванредан роман порађао. Овај роман запрепашћује, одушевљава, најпре ћутљивом лепотом, а затим и начином разумевања српске стварности. Његов аутор, иако је младост провео у Шкотској и Енглеској и тамо стекао образовање и диплому, није постао Енглез. Не прави се Енглез. Не забија главу у песак, као ној, не заобилази тешке теме, као  тзв. овдашњи велики писци, које он етикетира  као Флоберове папагаје…

Зашто је писац изабрао као главног јунака своје књиге једног доктора религиозне медицине, а не психијатра, или неког другог доктора, рецимо, неких егзактних наука? То је тајна писца. Ову књигу не треба препоручивати. Зашто? Па, ко је прочита, схватиће. А ко је прочита па не схвати, нек чита шећерлеме и постмодернистичке и друге вечне претенденте. Један од наших нових уредника је пре неколико година написао предивну књигу о вечним претендентима и пропалим писцима Балкана и Србије, који су проглашени великанима. Понеке од њих, писац овог романа, детаљније расветљава, понекад анатомски, уметнички надмоћно…

Српски књижевни часописи одавно не објављују овакве књиге, нити ће у скоро време. Они су навикли, као и ждребад, на чекање коцке шећера.Калигула је свога магарца поставио за члана сената; и овде сањају, одувек су више о томе сањали – да буду постављени. Ми не знамо да ли ће овај аутор наставити да пише и написати још неку овакву књигу? Можда и хоће?

Читање ове књиге је и спасоносно, да не кажем лековито, јер ју је писао и написао даровит човек, стоок, изванредног слуха. Писац има уши – добре  очи за историју и српску стварност…. Читајући ову књигу у рукопису, – како сведочи један од уредника – ослобађао сам се страха, индивидуализма, скептицизма, јалових мисли, и мислио сам слободније о далеким путовањима, и земљама далеким. Зато сам био први у уредништву да је објавимо, одмах, и у целини, а не у наставцима…

***

Та књига је – то ће временом бити признато – својом жестином отворила дуго очекивани пут превредновања у српској књижевности и култури. Та књига је показала шта је све опоганило и унередило Србију 20. века.Напади на ову књигу су отпочели окаснело и подмукло.

Ти напади су дошли из очекиваног правца, од промашених амбициозних људи, и очајника.  Из маловарошког света. ( Видети о томе више у књ. Мирослав Лукић: ПОСЛОДАВАЦ КЕОПС I, Едиција ЗАВЕТИНЕ, 2006.)

Дух је господар обновљења, подложан је реинкарнацији. Велики дух је неуништив…

Југословенски и српски официјализам, шта је то? Маловарошки свет. Највећа заслуга југословенске револуције је формирање маловарошког света, омасовљење тога света… Маловарошки свет се шири као поплава и преплављује много тога, чак и енигме, другу Србију. /  Ево наше философије: ми смо немодерни, скрајнути, на сувом; око  нас тече мутна река маловарошка, са клобуцимаа пене… / Ми не припадамо ником другом, до себи, земљи друге Србије, другачије, која се трује неодређеношћу хладног негодовања, због поплаве свега и свачега, чију ће тортуру подносити најмање онолико колико је до данас протекло времена од октобра 44. Тај период је дуг и понеком човеку ће се учинити дужи од полустолећа!То је раздобље теже од стене, камене громаде, снежне планине, која ће сама себе повући у провалију и непостојање, кад за то дође време. Страшно је што све чешће видимо како многи пропадају, и што нико више не може ништа учинити да заустави тај процес и спасе барем понеког од погибељног утапања…Свега се бојимо*: кретања, разговора, оних Бодлерових проклетница, радосних мртваца и трулежи у друштву, и љубави према лажи, и охолости, и љупких сутона, духа наметачког и болне нестрпљивости, насртљивости.

Коме ово све пишемо? Евентуалним читаоцима, непознатима? Друкчијем поколењу које ће једном доћи?Или оном вршњаку, луталици, што се у сутон пење каменим ногоступом у висину, где је камен обрастао маховином; или ђаку-пешаку што силази са планине низ брег плав од процветалих јоргована?

Или онима што верују да је могуће изједначење живота и уметности? Живот и уметност су две сасвим различите ствари по пореклу, циљ је њихово изједначење: да уметност постане живот, а живот уметност. Јер то је оно највише у постојању…

[ Објављено у часопису ТРЕЋА СРБИЈА 11 – 15/ 2004 – 2005,  стр. 7- 8, у оквиру Уводне напомене “часописа за нове иницијативе” - бр. 1 – 3, припремљеног за штампу далеке 1973. године).]

     ____

         * Пружила ми се прилика да се захвалим "Српској духовној академији" у лично име и у име свих награђених аутора, и ја сам, одабрао да подсетим (од толиких  објављених и необјављених текстова) баш есеј о - неизбежности превредновања у савременој српској књижевности да бих охрабрио учеснике "Српске духовне академије", пријатеље и публику те вечери у Параћину у градској библиотеци, да се ослободе страхова, свих страхова, као и они Карађорђеви устаници на предивном Карађорђевом брду* у Параћину, са кога пуца неописив видик преко Мораве и многољудног села Рашевице према врху Јухора, јер сам читавог маја месеца ове 2015. године путујући Србијом уздуж и попреко видео несумњиве знакове стрепње, агоније, призивајући агон. Агонија у овој земљи има своје страшне подземне изворе, који су  отровали  људе, села и градове, реке, путеве, садашњост и будућност. Агон као да је замро, као да никад није ни постојао, што противуречи здравој памети. Агонију треба жигосати, борити се против ње свим средствима. Агон у Срба, ни у најгорим и најцрњим временима, ни у катастрофама историјским није јењавао, што доказује, поред толико других ствари и параћинско Карађорђево брдо, па и велико село  моравско Рашевица у подножју јухорског подгорја, гробље сеоско на брегу које није урасло као толика друга у коров и трњак.  Треба се ослонити на древно искуство наших дедова и на истину, голу истину. Шљака историје је заклонила видике, али са Карађорђевог брда и са балкона куће Димитријевића у Рашевици, пружа се леп и ведар поглед далеко и дубоко и високо. То смеће тзв. демократизам српских писаца треба да уклоне и песници и комуналци, то смеће нагомилано и скупљено у оквиру савремене кризе хришћанства. "Српска духовна академија" није никаква  "манифестација" већ нека врста института, одбране, сита, бирања, пробирања, издвајања, и шкартирања оних наметнутих, наметаних деценијама у име једноумне глупости. "Српска духовна академија" је нека врста "одбране", агон, место где се открива и осветљава она непозната друга, друкчија, неконстантиновићевска Србија, Србија која не познаје довољно себе, али која је то схватила и почела да гради неке од својих институција- у Духу, за почетак...

Беседник Бела Тукадруз 

__

 * Област општине Параћин смештена у плодниј долини Велике Мораве, пружала је од праисторије до данас веома повољне услове за настањивање. Многобројне културе које су трајале на овом подручју оставиле су трагове свог присуства. Још у XIX веку Ф. Каниц, аустријски инжињер, истраживач и хуманиста, скренуо је пажњу јавности на археолошко богатство средњег Поморавља. На основу археолошких истраживања која су овде започеле у другој половини овог века, закључује се да је ово тле било континуално насељено у периоду млађег каменог, бронзаног и гвозденог доба, као и касније у римском и средњевековном периоду. Захваљујући остацима материјалне културе и монументалним делима, у која је човек утиснуо своја веровања, стремљења и расположења, данас располажемо, ако не целовитом, онда бар контурном сликом о културно-историјском развоју ове територије. Досадашња археолошка истраживања на праисторијским локалитетима Дреновац, Главица, Глоздак, Стриза као и на многим другим, потврђују присуство човека на овом подручју од VI миленија пре наше ере до доласка Римљана, кад се формално и завршава праисторијски период. Посебну улогу у интензивном културном развоју имао је моравско-вардарски пут, као једна од основних саобраћајница старог Балкана. Значај овог пута, као и других природних комуникационих веза Поморавља у појединим фазама праисторије и историје, огледа се честим и разноликим културним и етничким струјањима.

Борбе за ослобођење од Турака, који су присутни у Поморављу као и у целој Србији јос од XV века, добијају у овом крају велики значај. Мало је догађаја у историји првог српског устанка који су имали тако велики тицај на његов даљи ток и развој, као што је случај са бојем на Иванковцу. Сукоб српских устаника под омандом Карађорђа и турске царске војске представља први отворени окршај Срба са регуларном војском Турске Царевине. После пораза на Иванковцу, августа 1805. године турска царска војска напустила је своје положаје и преко Везировог брда одступила према Параћину. Српској устаничкој војсци концентрисаној на брду изнад Параћина, које се данас зове Карађорђево брдо, придружио се одред од 200 војника формиран у селу Извору код Параћина. После заузимања положаја српски устаници су почели да копају и утврђују шанчеве и до данас очуване. Жестоке борбе вођене су на обалама реке Црнице. Поражена турска војска у нереду је одступила. У околини Параћина смртно је рањен и командант турске царске војске Хафиз-паша. Писани извори наводе да је Стева писар, умоливши Карађорђа да му дозволи да испали хитац из топа, погодио конак и смртно ранио Хафиз-пашу. Претрпевши пораз изнад Параћина, а и деморалисани погибијом свога команданта, Турци се повлаче према Нишу. Значајна личност овог краја у првом српском устанку био је Илија Барјактаревић, трговац из села Извора, кога је Карађорђе после победе на Иванковцу поставио за војводу. У својству параћинског војводе он присуствује скупштини коју Вожд оснива 1813. Године у Крагујевцу.

У време другог српског устанка Параћин је поново био ослобођен, али само привидно, пошто је био изван Београдског пашалука. Град и даље припада Лесковачком пашалуку у коме су тада били Турци, али на основу споразума кнеза Милоша са Маршали-пашом и у тим крајевима је већ било елемената српске власти. За период другог српског устанка карактеристично је досељавање у Параћин српског живља са ''југа из Турске'', затим из Војводине и других крајева. У намери да ојача привреду овог краја, кнез Милош даје становништву многе повластице. Параћин је у то време, пошто се налазио на граници два пашалука, имао и филијалу Главне царинске станице. Народ параћинског среза све теже је подносио турку власт. Из једног спонтаног револта дошло је до устанка у параћинском срезу 1832.  године, који ће својом одлучношћу убрзати преговоре са Турцима и довести до дефинитивног ослобођења овог краја. Хатишерифом из августа 1830. године Параћин је припојен Србији, али је стварну слободу добио јула месеца 1834. године, када Турци коначно напуштају ове крајеве. Параћински срез је у то време имао 28 насељених места. Одлуком Правитељства из 1842. године придодато му је још 10 насеља. Према тефтеру-списку, писаном између 1833-1838. године, варош Параћин и села параћинског среза имала су 1197 кућа. Најзначајнији документ за Параћин из овога периода је Устав Кнежевства Србије, од 15. Фебруара 1835. године, на коме се налази и потпис кнеза параћинске нахије Јована Вељковића. Село Лешје које лежи у подножју планине Бабе, 10 км источно од Параћина, дало је у XIX веку три крупне историјске личности – Стојана Јовановића Лешјанина, судију у Параћину, Ражњу, Крагујевцу, председника суда у Крушевцу и министра унутрашњих дела у кнежевини Србији, Рајка Лешјанина, професора права у Српском београдском лицеју а потом министра правде и Миливоја Лешјанина, који је низ година тесно сарађивао са кнезом Милошем у својству начелника кнежеве канцеларије. Својом ангажованошћу, радом и утицајем они су далеко превазилазили нахијске међе и били међу најистакнутијим личностима тога времена у Србији. Из тог периода сачувано је у Параћину неколико карактеристичних архитектонскох објеката. Међу најзначајније спада Татар-Богданова воденица на реци Црници, очувана и до данас. Кнез Милош у знак пажње поклања овај, у то време значајан објекат, своме гласоноши-татару Богдану из Параћина. После ослободилачких ратова Србије са Турском 1876/77. године, када су Србији припојен четири нова округа, велики број породица придошлих из новоослобођених крајева населило се у Параћину. Према попису из 1890. Године, који је био први организовани сигурни попис, Параћин је као град имао укупно 5.468 становника. Села параћинског среза имала су тада 23.801 житеља, што значи да се број становништва удвостручио. Прва  сведочансва о изгледу тадашњег Параћина налазимо у цртежима В. Полеонова из 1876. године, који пролази овим крајем са руском војском. Балкански ратови доносе недаће и немаштине. У борбама је погинуло око 30 радника из овог краја. У току првог балканског рата у Параћину долази Рус Николај Александрович Семашко. Од 1913-1916. Године био је руководилац болнице у Параћину. У то доба активно је срађивао и са социјал-демократском странком, чије је идеје пропагирао у Параћину. Током 1914. године, Параћин и његова околина поново страдају у рату, као и цела Србија. Последње јединице приликом повлачења главнине српске војске према југу, напустиле су Параћин 22. Октобра 1915. године, уништавајући за собом војне објекте, магацине, железничке пруге. Том приликом је срушен и мост на реци Црници. После пробоја Солунског фронта и слома непријатељског отпора на прилазима Параћину, град са околином је ослобођен 12. Октобра 1918. године. На бојиштима током првог светског рата погинуло је 194 Параћинаца. У периоду између два рата Параћин је, као и раније, важан занатско-трговачки центар у Србији. Томе је допринео и повољан географски положај Параћина, који са бројним селима и великим гравитационим подручјем има све предуслове за брзо напредовање занатства и трговине. Као илустрација може да послужи податак да је у Параћину током XIX века радило око 300 занатлија и 160 трговаца.

      видети више: историјат 

Три Мирослава  (снимљено у Параћину током "Српске духовне академије", 29. 05. 15.