Александар ЛУКИЋ
ПОЗОРИШНИ КОМАД
Разуми то: божја армија спаса.
Три црне тачке на крају реченице.
У напуштеном звонику
чами клатно окачено у звону:
срце уплашене птице у честару.
И једно и друго до нас пролазних:
раширен амрел отима ветар из руку.
Не казуј ову песму двапут:
лудост трајања гонича и
прогоњених током пута кад тад избледи.
То смо ми: схвати. Људи од јуче,
отац и син на послу. Пискав кавал.
Црна плућна крила данашњице.
На истом месту. Осванули
жбунови посути пепељавим цветовима.
Очинска љубав, шта друго?
Смртни. Појми то.
Очас се острвимо
на другачије од себе.
Отуда дођосмо из рата,
погнути, побеђени.
У недоба. У тишини,
пузећи из опсене у опсену.
Рибари приспели из вртлога реке -
усидрили чамце о алке уз обалу.
Крваве грдосије каквим нас памте
околне земље: увалу где из воде избија
густ чешаљ трске одабрасмо за пристаниште.
Дном наших чамаца праћака улов риба,
као цепанице дрва гурнуте низ стрмину,
развучене шкрге музицирају у ропцу.
Улаз у чудовишни логор
пречи црнобела рампа.
Рампа пред нама Господе:
подигнимо справу стравног доба.
С,с,с,с,с,с...! Почиње!
С,с,с,с,с,с...! Проба!
Шљиве цветају усред зиме.
Крај позоришном комаду се не назире:
кофа пропушта воду. Долиј воду.
Разуми главу и репове.
Светлост летње муње током ноћи.
Крошње дрвећа у светом ћутању
памте прве и последње непогоде.
Руке прекривене сребрном крљушти
у демократском поретку подигнуте,
на Тргу у трагању за слободом.
На почетку те драме, већ се слутило
камо ће нестати већина ослоњена
о зид позоришта. А, камо гласноговорници.
Појми шта се збило овде.
Трг победе претворен у огавно место.
= из необјављених рукописа српских песника
= из необјављених рукописа српских песника
