ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

недеља, 11. октобар 2015.

КОЈА ЦРНА ИСТОРИЈА

Разговор са добрим поводом

„Заветине“ су, тј. „Васељенски  лист“   публиковале један дужи извод  из  Батуранове докторске тезе о Растку Петровићу, средином децембра 2014. године, из кога овде наводим  само један делић:

Лелуји и трепети Растка Петровића   Растко Петровић је био једна од оних стваралачких индивидуалности која се није мирила са статичким прихватањем света и живота, онако како су их видели и тумачили било који од ”светих отаца” и ”мудрух учитеља”. Његова пренаглашена сензуалност, интелектуална запитаност и стваралачка интуиција реаговале су на сваку свежу вибрацију живота и могуће координате света, декодирајући их и утискујући хералдичке знаке самосвојне обраде у књижевној и ликовној уметности и тумачењу појава и дела у тим уметностима. Тако је, у овим двема уметностима и њиховим критикама, авангардно баштинио културну традицију свога народа.Растко је једна од најзагонетнијих и најтрагичнијих песничких личности наше међуратне књижевности. Загонетна је јер је створила дела која су, у оно време, само најдаровитији разумели и одобрили (Исидора Секулић, Иво Андрић, Милош Црњански и Станислав Винавер), а већина се скандализовала његовим књижевним иновацијама и оштро га нападала. Због тога се и осећао трагично у свом Београду (”најлепшем путу на свету”).Прошао је Албанију са српском војском у повлачењу 1915. године и био сведок катаклизматичне смрти тридесет хиљада својих вршњака, а безмало половине свога народа Трауме ове личне и националне катастрофе, коју је седамнаестогодишњи дечак екстатично доживео, никада није преболео, ни у свом књижевном стварању ни у свом животу вечитог путника. Поред личне и националне, доживео је и породичну трагедију: за седам година умрло му је шест чланова најуже породице. А онда га је Усуд казнио највећом казном за сваког националног песника и искреног родољуба: забрањен му је повратак у домовину после другог светског рата и социјалистичке револуције у својој земљи. И након смрти 1949. године његови посмртни остаци биће заборављени у туђини све до 1986. године, а све због самовоље нових комунистичких власти и њиховог немара за духовност и уметност српског народа. За то време, слободно можемо рећи, и његово дело било је скрајнуто, без милости властодржачке и у комформистичком страху и каријеризму његових преживелих ”великих другова”, који су се приклонили тој новој власти. Тек након Брозове смрти и почетка духовног буђења Србије осамдесетих година, Удружење књижевника, редакције књижевних листова и часописа, Институт за књижевност и уметност,у Београду, издавачи Расткових дела и појединачно истакнути уметници и научници показали су пијететан однос према личности, делу и дубокој трагедији овог полифоног уметника.
       (= извор: Радомир Батуран ОТКРОВЕЊА РАСТКА ПЕТРОВИЋА, ИДП „Научна књига“, Београд1993. – стр. 453:, стр. 429-434…)*

     Ове „закључне“ речи Батурана , могле би да буду подстицајне за  увод у један од  могућих разговора са  писцем чији сам роман „Кустос Мезезија“ читао и прочитао средином септембра 2015. Одмах да додам, роман је – преобиман, као и Растков „Дан шести“, што није мана, с обзиром на опсесивну идеју романописца и неисцрпна врела из којих је захватано; читао сам са извесним отпором у почетку, па и касније, што сам ишао према средини романа, као и Растков роман „Дан шести“, о чијој сам „трагичној“ судбини писао, једним другим поводом који ће бити респектован, надам се,  сутра и прекосутра, али не и данас – кад књижевном сценом Србије доминирају официјелни бирократски жреци, вешти у пресвлачењу и метаморфозама, бедни каријеристи без талента; зашто би могле, споменуте „закључне речи“  из Батуранове докторске тезе о Растку Петровићу, да буду подстицајан увод у разговор са романописцем Батураном, данас?
     Постоје велики „изгледи“, да овај врстан роман Батуранов „доживи“, на жалост, сличну судбину Растковом роману „Дан шести“, имајући у виду, прво, да је овакав један роман одштампан само у  500 примерака, док се  петпарачке глупости познатих и јавних личности „друкају“ у 20, 30, и више хиљада примерака, у једној овако тужној и осиромашеној земљи, као што  је Србија;  друго, прилично млак „одзив“, „умерен“  савремене српске књижевне критике, и  дневне штампе (колико ми је познато).  Књижевно вече посвећено овом новом роману на трибини УКС  било је баш оне вечери кад  су фудбалске репрезентације Србије и Албаније играле ризичну утакмицу. Професор Ломпар је „журио“ на неко друго књижевно вече; уз све похвале Батурану као оснивачу и издавачу  књижевног часописа „Људи говоре“ није рекао ни једно а о роману; али и зашто би? Димитријевић је, као рецензент новог Батурановог  романа, рекао подстицајне ствари; али и Димитријевић је тога дана био, како рече,  „презаузет“... Па добро, реални живот је прилично друкчији; можда је много гори него што су дати поједини описи у Батурановом роману? Да је СКЗ нормална издавачка кућа, могла је са поносом, ако не у редовном колу,а оно у библиотеци Атлас, да објави Батуранов роман „Кустос Мезезија“ -  јер ако је могла да објави, рецимо, колико јуче,  не нарочито убедљиву и „атласну“ књигу једног српског песника који живи и ради у Америци деценијама, могла је и Батуранов роман „Кустос Мезезија“ – али већ чујем тамо негде – зашто би? Ни „Службени гласник“ (како сам начуо) није занимао рукопис „Кустоса Мезезије“.  
И онда на књижевним вечерима, на којима се представља Батуранов роман, колико видим, постоји нека инерција, коју не разумем, а која се своди на то да се на књижевној вечери посвећеној „Кустосу Мезезији“ говори некако истовремено и равноправно и о новом роману Батурановом, и Батурану као уреднику књижевног часописа „Људи говоре“, што је некоректно, на првом месту према аутору романа, на другом месту према публици.
     Када се појави једно ново књижевно уметничко дело, роман поготову, оно ступа чином објаве у однос са свим делима објављеним пре тога, од најстаријих времена, па до јуче. Али нећу ја овде више да цепидлачим и да подсећам на премисе европске и елиотовске књижевне критике, њене функције и улоге. Већ сам рекао да сам Батуранов роман читао од почетка са отпором, али када сам после извесног времена разумео  начин на који је романописац компоновао свој обимни роман, када сам појмио да је огромно захватио и да је међу нашим писцима најдаље не само завиривао у српску дубоку прошлост, већ и отварао пукотине  кроз које су могле да се назру и виде они стравични пејсажи бездане књижевности, све сам се више радовао  читајући наредна поглавља, идући до самог краја романа, који је – драгоцено различит и убедљивији од свега онога што нам је кочоперна и бирократска илити српска официјелна књижевна критика наметала као величине, рачунајући и оба писца на којима је својевремено  Батуран, као постдипломац, улазио у непрегледне поноре  уметности приповедања. Ново дело, нов роман, нова књига песама, понекад, деси се, има такву снагу и меру, да постаје – својеврсна мера...
      Мера новог романа Батурана  „Кустос Мезезија“  није само у енциклопедијској енергији, колико у „лелујима и трепетима“  самог Батурана, песника, романописца, потомка народа који нестаје. Као и Растко Петровић, и Батуран «једна (је) од оних стваралачких индивидуалности» која се не «мири»  «са статичким прихватањем света и живота, онако како су их видели и тумачили било који од ”светих отаца” и ”мудрух учитеља” «. Има нечег, можда у самом пореклу, писца, што навире из дубоко потиснуте данас хајдучке традиције српског народа, другим речима из слободе и независности. Овом ће роману Батурановом, потомци оних који су директно или индиректно, допринели црном снагом усуда, непоменика који је спречавао дубљи продор дела Растка Петровића, постављати видљиве и невидљиве препреке према најширој публици – да их назовем бирократе. Да ли се Батуран романописац, питам преко телефона, нада у милосрдност некакве новије историје српске књижевности, или барем разумности књижевне критике писаца-критичара?

 Батуран: - У структури романа „Кустос Мезезија“ инкорпорирано је доста докумената, стварних и фиктивних, али, он није историјски роман. У роману има и политике па, ипак, он није политички роман. Главни лик романа, Антоније Мезезија, кустос Земаљског музеја у Сарајеву и први наратор ове повести, има иронијски отклон и према историји и према политици. Он их често назива фамозним. Наслов једне главе у овом роману гласи: Која црна историја? Сви актери у роману имају наглашено негативан став према званичним историјама и према свим идеологијама и идеолошким политикама.
Пошто су ликови само литерарне конструкције, иако су већина њихових прототипова реалне историјаске и политичке личности, јасан је ауторов став у њиховом обликовању: антиисторијски, антиполитички, антимилитарни и антитоталитарни. Па зашто се онда аутор овог романа бави историјом и политиком? Да докаже колико су лицемерне и лажне. Зато кажемо да је роман „Кустос Мезезија“ надисторијски и надполитички. Повезујући узроке и последице, пратећи не чињенице, него надчињенице, у тим историјама и политикама, сви ти документи и читаве скале збивања и размишљања над њима током 35 година рада на овом роману аутора су довели до става и закључка да им се не може веровати. Довољно је само прочитати главу Ко су родитељи мајке Светог Саве? да се јасно препозна став писца овог романа о историји и политици. У тој глави кустос Мезезија налази да српска историографија, и световна и духовна, није утврдила ко су отац и мајка човека за кога тврде да је „отац нације, државе и цркве“, и „печат народа“. Погрешно, али славодобитно, једни тврде да је велика кнегиња Ана, касније светитељка Анастазија, „кћерка византинског цара Романа“, а други да је „сестра угарског краља“, што аутора доводи до гротескне слике њиховог незнања и посезања за туђим величинама. Због свега тога закључујемо да се роман „Кустос Мезезија“ бави надисторијом и надполитиком Балкана и источног Медитерана.

Заветине: Време, простор и збивање?

Батуран: - Време у које сеже роман „Кустос Мезезија“ омеђено је догађајима: Битке под Сиракузом 663. између Равенског егзарха и узурпатора на византијском престолу и Бомбардовање Србије од стране 19 држава Европе и Америке 1999. Историјски и политички физички бол поражених страна у овим биткама претопио се у надисторијски и надполитички метафизички бол у свестима појединаца и генерација кроз векове у колективном памћењу народа на просторима од Сиракузе до Константинополиса, посебно трајно у јерменском и српском народу. Први догађај је зачео раскол између Цариграда и Рима – Истока и Запада - јер је превртљиви византијски цар Констанса Други Брадати покушао да премести престоницу Византије у Рим па није смео баш у Рим, него у Сиракузу, где су га убиле богате грчке и јерменске породице у завери. На престо је дошао византијски заповедник поморске флоте, Јерменин Мезезија, који је учествовао у завери. Њега је обесила казнена експедиција равенског егзарха Григориа. Његова три сина беже на исток на брзим бродовима чији ће потомци касније 13 векова пловити Медитераном под туђим заставама, најчешће српским (зетским и рашким). Сви нису могли остати поморци па је једна грана бокељских Мезезија дала херцеговачке сточаре. И једни и други егзистирају у овом роману.
Заверенички је био и други догађаја 1999. западног војног савеза који је бомбардовао Србију као сметњу њиховом новом светском поретку и опкољавању Русије. Између та два трауматична догађаја, које дели више од 13 векова, кустос Антоније Мезезија, и сам историчар, али и уметник, бележи у Земаљском музеју у Сарајеву сва важнија историјска и политичка збивања, и у њима догађаје и личности на том простору који се назива Бал-хан, у новијој историји Балкан.

Заветине: Метафизика романа?

Батуран: - Човек, народ и њихова егзистенција окосница су сваке мисли романа „Кустос Мезезија“ па самим тим и моје књижевне философије која конституише свет овог романа. Свеопште документовање и демистификовање прошлости, историје, идеологије и њихвих политика, нису ту да потврде историјске и политичке истине, него да им изврнемо кожурину и дубље сагледамо надчињенично, надполитичко у човековој, људској, друштвеној датости и егзистенцији.У овом роману демистификују се и митови и легенде као вечне реалности и архетипске структуре.А Балкан јесте још увек једини митски простор у Европи. Мој Петко Видар и Антоније Комита нису митски јунаци из још увек митске српске Пиве и Старе Херцеговине, него иронијски скениран Јосип Броз, његова Југославија и хохштаплерска идеологија и методологија, као и појединци који су отишли у „комите“ да се креацијом боре против зла.Антиисторијско уверење, негативна дијалектика, тежња за личном слободом и слободом народа коме писац припада, никада не сме скрајнути његову тежњу за индивидуалном егзистенцијом. Свест о њеној неминовној трагичности сенчи племенитошћу и ауторов сопствени живот и свет романа који гради. Никада још овога аутора она није довела до депресије и очајања. Антидогматска критика, иронијски модус, антитоталитарни став, народоносно стновиште и хуманистички идеал окоснице су његовог делања и у животу и у роману и то аутентично, без лицемерја.
Велике идеје, покрети, велике историје, славна прошлост, велике вође, велики народи, нације, политике и државе пропуштене су кроз антидогматску и иронијске диоптрију сочива дурбина писца који зна да су све те „велике величине“ оствариване на леђима крвљу обгрљених хероја и палих или преживелих, подерљивих анонимуса и њихових гуравих живота. Отуда је роман „Кустос Мезезија“ пун туге. Није то туга очајавања, него поносног трајавања, с вером и надом.

Заветине: У чему је аутентичност ликова у роману «Кустос Мезезија»?

Батуран: - Сви ликови у роману „Кустос Мезезија“ су аутентични, на неки начин. Њихове протагоснисте или сам познавао или проосећао и досањао, са читавом скалом вредности времена у коме су живели. Неки су и гранчице са мог породичног стабла. Пишући овај роман у три гласа: кустоса Мезезије, конзерватора Богумила, и аутора дугих 35 година толико сам се саживео са њима да сам се, на пример, индетификовао са кустосом. И графички сам одвајао та три гласа све до прелома романа, а онда сам и формално признао ту идентификацију са кустосом (мада бих волео да нисам) да сам уклонио графичко разликовање између кустосовог и ауторовог гласа. На стотине је ликова у овом роману. Бар их је туце посве нових у српској књижевности: кустос Антоније, конзерватор Богумил, мати Анастасија, бегињица Арифа, њен брат Кемал, Петко Видар, Луди Живко, Антоније Комита, Милош Комите, артиљерац Мирош…

Заветине: Долазите из крајева који су подарили српској књижевности врсне приповедаче, међу њима је и један од првих добитника Нобелове награде; из златних рудника језика говорног и говедарског, како би рекао Вук. Колико су вас «обавезивали» језик и мелодија завичаја?

Батуран: - Језик у овом роману је изворан, вуковски: „онај чобана и говедара“, како су га називали вукови опоненти. Заступљен је у роману и онај „материнске мелодије“, како је писао Момчило Настасијевић – језик  српских принчева и калуђера. Мени је драг сваки корпус српског језика па сам се трудио да бар призовем све њихове мелодије у свом роману, следствено временима, просторима и људима о којима сам писао. Живео сам у више средина, од херцеговачке, преко босанске и моравске, до северноамеричке, па сам по нечим из тих средина богатио и свој језик. Радио сам на себи, својој култури и језику па се то, надам се, осети и у свету језика романа „Кустос Мезезија“.

ЗаветинеСуштина вашег српског становишта?

Батуран: - Када сам рекао да сам радио на себи, управо сам мислио да сам давно спознао своју суштину и нисам бежао из ње, него сам се у њој чврсто утврдио да бих слободније и сигурније из ње деловао. У спознаји и надградњи своје суштине трудио сам се да у својој личности објединим и локално, и регионално, и светско, да не кажем универзално. Такође сам настајао да се не поричем. Моја суштина јесте српска: српски језик, као печат народа коме припадам, и српско писмо, као код тога народа. У мом добровољном двадесетогодишњем изгнанству у Канаду, они су ми заменили Отаџбину, поносније и од историјских и од политичких деценија у којима поробљен мој народ живи. Печат и код народа, које носимо у себи, не смеју се самопорицати. Истовремено сам надграђивао своју суштину, како струком и културом свог народа, тако и културама на језицима и писмима других народа: руског, француског и енглеског говорног подручја. У свим својим јавним деловањима наступао сам са српског становишта па тако и у овом роману. Уважавао сам и туђа становишта, али сам се држао свог. Уређујући двојезични часопис „Људи говоре“ на српском и енглеском језику, сарађујући на пројектима Центра за руске и источноевропске студије и Нортроп Фрај центра на Универзитету Торонто, нисам остао необавештен ни о становиштима и културама других народа. У сваком броју часописа који уређујем доносимо и рубрику Из страних књижевности па сам и на тај начин у контактима са културама других народа.

ЗаветинеДа ли вам се понекад учини да сте својим израженим српским становиштем одмогали  себи и као писцу и као човеку? Јер ви сигурно нисте оно што многи мисле о вама – ограничени националиста, већ човек који има идеала, осећајности и , рекао бих, и побожности?

Батуран: - Што се тиче мог идеала, ко год прочита роман „Кустос Мезезија“ закључиће да је он хуманистички. Живимо сви у материјалистичкој цивилизацији, али јој сви не припадамо. Ми који јој се не покоравамо знамо да је она запалила свећу са оба краја и да догорева. Не може се бавити хуманистичком науком и уметношћу, а не веровати у хуманистички идеал. Могу то само лицемери и фарисеји, или, народски речено – лажови. Могу то само трговци науком и уметношћу.
Моја осећајност је метафизичка. Бирао сам маргину сваког друштва у ком сам живео јер сам рано схватио да са ње најбоље делујем у одбрани личне слободе и слободе народа коме припадам. На њој се и лепо осећам. Метафизичка осећајност ме увела у царство мира који сам пронашао у својој души и за којим идем. На свом путу којим корачам сигурно дошао сам до светог сазнања да никоме не могу ништа забранити, а себи могу све. Тако сазнање осенчено је метафизичком осећајношћу туге која је страна људима са материјалистичким идеалом, а која оплемењује душе људи који се још увек држе хуманистичког идеала. Туга јесте племенито осећање. Оно прожима роман „Кустос Мезезија“.  (...)

            Разговарао са Батураном  Белатукадруз, Београд, Недеља, 11. Октобар, Преподобни Христов Исповедник
____________________

               * РАДОМИР БАТУРАН

Др. Радомир Батуран рођен је у српској Пиви (Бабићи) 1948. године. Основну школу је завршио у Никшићу, а учитељску школу у Сарајеву, где је и дипломирао на Филозофском факултету. Магистрирао је на романима Борислава Пекића, а докторирао на књижевном делу Растка Петровића на Београдском универзитету. Научни је сарадник Универзитета Торонто и Универзитета Београд. Члан је Удружења књижевника Србије и Републике Српске. Био је и члан ПЕН-а Канаде па се исчланио када ни једном актом нису реаговали када је НАТО бомбардовао ТВ Србија и убио 40 запослених људи у овој српској националној и државној телевизији. Учествовао на више научних скупова. Објављивао је у свим значајнијим часописима Србије и Југославије. Пре одласка у Канаду живео је у Крушевцу. Сада живи у Торонту и бави се научним, књижевним и наставним радом. Уредник је часописа за књижевност и културу Људи говоре који излази на српском језику у Торонту. Његов матерњи језик је српски, а говори и пише и енглески. Служи се и руским и француским језиком.


АУТОР ЈЕ И ПРИРЕЂИВАЧ СЛЕДЕЋИХ КЊИГА:

·         Млађи писци братских градова, Књижевна омладина, Крушевац, 1978.
·         КОК 1. Књига поезије и прозе млађих писаца. Књижевна омладина, Крушевац, 1979;
·         Нити Наде, Багдала, Крушевац, 1987;
·         Питомуша, ГИРо, Крушевац, 1987;
·         Романи Борислава Пекића, Универзитетска ријеч, Никшић, 1989;
·         Откровења Растка Петровића, Научна књига, Београд, 1993;
·         Јован Дучић, Истине, Институт за књижевност и уметност и Научна књига, Београд, 1995. и 1996;
·         Живко Јевтић, Самосвести, Постојање и Присност, Народан библиотека Крушевца и Народна библиотека Јагодине, 1996;
·         Милорад Микетић, Загризи у длан, НЕА Публисхинг, Торонто, 2000;
·         Poet Rastko Petrovic, NEA Publishing, Toronto, 2000. (на енглеском);
·         Казивање у Србици, Удружење књижевника Србије, Београд, 2005;
·         Од Растка до Растка. Антологија српског метафизичког песништва, Графички атеље Дерета и НЕА Публисхинг, Торонто, 2006;
·         Васа Михаиловић, Корифеји / Vasa Mihailovich, Coryphaei, Рашка школа, Београд, 2008. (на српском и енглеском)
Дамарице , Прометеј, Нови Сад, 2014.

О томе да се појавио нови роман  Радомира Батурана,  вест су у Србији објавили само «Заветине», и РТРС, Б92, тај текст је после републиковала ИСКРА, у Републици Српској:

Један од најактивнијих посленика на српској исељеничкој културној сцени у Канади, Радомир Батуран из Торонта, објавио је роман „Кустос Мезезија“ писан пуних 35 година.
Роман, подијељен у шест дјелова, односно 68 глава и одштампан на 550 страна, говори о вишевјековној патњи и болу јерменског и српског народа.
Историјски документованом причом о Јерменима и Србима аутор се трудио да похвата и надовеже потргане конце јерменске породице Мезезија на Балкану, од битке на Сиракузи 663. године до НАТО бомбардовања Србије 1999. године.
Међу стотинама ликова са простора Балкана, источног Средоземља и Блиског истока, издвајају се кустос Мезезија и конзерватор Богумил, оба из Земаљског музеја у Сарајеву.
„Батуранов роман хоће да саопшти: постојимо на страшном мјесту и у страшном времену. Хоћемо ли стићи и утећи, не знамо. Али постојимо“, написао је у рецензији професор књижевности Владимир Димитријевић.
Роман „Кустос Мезезија“ објавио је београдски издавач „Катена Мунди“, а осим на предстојећем Сајму књига, биће током октобра представљен у више градова у Србији, као и у Лондону и Канади касније ове јесени.
Радомир Батуран магистрирао је на романима Бранислава Пекића, а докторирао на књижевном дјелу Растка Петровића на Универзитету у Београду. Аутор је прве антологије српског метафизичког пјесништва „Од Растка до Растка“, као и једне књиге прозе и двије збирке пјесама.
Прије одласка у Канаду 1996. године, Батуран је био научни сарадник Института за књижевност и умјетност у Београду. У Торонту је основао, уређује и издаје двојезични часопис за књижевност и културу „Људи говоре“, чији јубиларни, 25. број, ускоро излази из штампе



Нема коментара:

Постави коментар

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.