ТЕК што сам завршила огромни роман, писала сам га четири године. Зове се "Јаковљеве лестве". Још није објављен. Изаћи ће крајем октобра на руском. Сада се одмарам - каже, у ексклузивном разговору за "Новости", Људмила Улицка (1943), једна од водећих савремених руских књижевница.
Упркос тешкој болести са којом се бори, раку дојке, Улицка је непоправљиви оптимиста, и, како каже, ужива у животу. Пише и објављује, активна је у јавном животу, неуморно говори о друштвеним и културним догађајима. Светску славу и пажњу стекла је причама и романима, које су пратиле најважније руске и међународне награде, али и учешћем у протестима против Путина, критиком сукоба у Украјини, преписком са руским олигархом Михаилом Ходоровским...
Живи у Москви, а између честих путовања због превода, страних награда и позива на књижевне фестивале, нашла је времена да за наш лист и српске читаоце одговори на питања о роману "Случај Кукоцки" (који је недавно поново објављен код нас у издању "Архипелага", и у преводу Неде Николић Бобић), о писању, снази књижевности, данашњем свету и Русији, успоменама на Србију.
- Роман "Случај Кукоцки" повезан је са важним делом мог живота: почела сам као биолог, генетичар, а пре доласка на универзитет радила сам као лаборант у хистопатолошкој лабораторији. Управо на том практичном послу први пут сам се суочила са дубоким питањима, не толико биолошког колико филозофског карактера. То је био само први додир, и прошло је много година пре него што сам се усудила да говорим о светости живота, не само о животу будућег човека, још нерођеног, већ и одраслог. Више од свега мене је занимала граница која дели живот од смрти, и томе је посвећен највећи део романа "Случај Кукоцки" - каже Људмила Улицка.
ЗАБРАЊЕНЕ КЊИГЕПОСАО у генетичкој лабораторији Улицка је изгубила у време цветања самиздата, јер је на својој писаћој машини прекуцавала забрањени роман. Тако се завршила њена научна каријера и отпочела књижевна. У прво време живела је од писања драма и сценарија за позоришта, радио и телевизију. Приче је почела да пише веома касно, деведесетих година, и од тада настаје њена муњевита књижевна каријера. Међу најважније књиге убрајају се романи: "Соњечка" (1994), "Медеја и њена деца" (1996), "Случај Кукоцки" (2001), "Данијел Штајн, преводилац" (2006), "Зелени шатор" (2010), и књиге прича: "Сиромашни рођаци" (1994), "Љаљина кућа" (1999), "Девојчице" (2002), "Провидне приче" (2003)...
Да ли сте успели у намери?
- Не могу да кажем да сам разрешила ниједно од ових питања - али сам настојала да им се у роману приближим колико год сам могла. На крају крајева, ја не видим своју улогу у томе да разрешавам питања, већ у томе да их препознам и да утврдим њихове границе.
Тај роман вам је донео награду "Руски Букер" 2001, чиме сте постали прва жена која је добила најзначајније национално књижевно признање. Како је то утицало на вашу каријеру?
- Пријатно је добијати награде. Али признајем да имам много различитих награда. Најупечатљивија је била прва - награда "Медичи", у Француској, 1996, године, за повест "Соњечка". За мене тада нико није знао, ни у домовини. А мени најдража - награда града Будимпеште - мени је означила потпуну победу културе над политиком, јер у Будимпешти, где ми је ова награда уручена, још нису зацељени трагови руских граната из 1956. године. Награде су веома корисне за младе писце - помажу им да освоје читаоце. С временом, ауторска таштина се смирује. Истина, код мене је није нарочито ни било. Ја имам друге недостатке.
Шта је за вас писање? Је ли оно шанса да се анализира прошлост, да се суочимо са њом?
- Апсолутно. Управо то је оно што ја увек говорим младим писцима када ми доносе своје прве радове и питају ме да ли треба да пишу. Да, апсолутно, треба: нема на свету поучнијег занимања - када човек пише, он изнова размишља, потом покушава да најпрецизније изрази своје мисли, а само писање има предиван психотерапијски ефекат.
Шта вас интензивније инспирише: крхкост човека или његова снага, моћ преживљавања?
- Ни једно, ни друго. Људска снага често застрашује, слабост изазива сажаљење. Можда ме највише од свега инспирише милосрђе. А милосрдни умеју да буду и јаки и слаби. Мислим да то показују јунаци у роману "Случај Кукоцки".
Која снага лежи у књигама и речима?
- Па, то зависи од човековог карактера. Мени су од најранијег узраста реч, књиге и књижевност уопште веома много значили. Многим другим људима - не значе ништа. Сви смо различити. То није ни добро, ни лоше. Мени је, међутим, увек било занимљиво да разговарам са онима који су, попут мене, проналазили смисао у књигама.
У каквом свету живимо?
- Сви ми живимо у различитим световима. Мислим да не грешим много ако кажем да свако живи у оном свету који је сам себи створио. Ја живим у фантастичном свету - имам дивну породицу, предивне пријатеље, занимљиве разговоре. А сваку гадост трудим се да не пуштам у свој живот. То није увек могуће, али се трудим.
СОВЈЕТСКЕ ЖЕНЕ"СЛУЧАЈ Кукоцки" сматра се великом књигом о руској историји 20. века и једним од најзначајнијих романа светске књижевности модерног доба. Улицка у овом роману храбро проговара о једном аспекту драматичног раскида са историјом који се догодио у Русији 1917. године. Совјетске жене, у духу револуционарне етике, губе право на абортус, а двадесет хиљада Рускиња умире годишње од последица надрилекарских прекида трудноће. Роман на специфичан начин обрађује тему физичког, али и менталног абортуса: како прекида нежељене трудноће, тако и одстрањивања нежељених мисли.
Мислите ли да интелектуалци могу да направе разлику, утичу на јавност и промене ствари?
- Не знам. Уверена сам да ми можемо да поправимо живот једни другима, ближњима, макар мало. Свако има свој дијапазон активности, међу мојим пријатељицама има и оних које успевају да учине невероватно много: једна је организовала прво и најбоље прихватилиште у земљи, друга помаже затвореницима који су одлужили казну, једна ради много за болесну децу. То и јесте права јавна служба.
Шта је најозбиљнија последица комунизма и совјетске ере?
- Рашчовечивање човека. Уништавање најбољег дела становништва. То и јесте права катастрофа. Све остало су ситнице.
Зашто су вас у домовини нападали као писца?
- Не, ја нисам изложена прогонима. Смешно је о томе говорити. Читав живот сам радила оно што сам желела, оно што се мени допадало. Ја нисам била у затвору. Власт има разлога да ме не воли, али ни ја њу не волим. Ни ранију, ни садашњу. Ниједну. Срећом, власт ме мало примећује, повремено напишу неку гадост у неким од одвратних новина. Не, не - све је у реду. Из земље не прогоне, хвала богу.
Рекли сте једном приликом да је култура доживела тежак пораз?
- Да ли сам се ја баш тако радикално изразила? Можда у некој конкретној прилици... Људска култура је неуништива. Понекад изгледа да политика над свим доминира, свиме управља, али знамо да је и политика део културе, нипошто најзанимљивији.
Како је данашњим уметницима и писцима у Русији, има ли слободе изражавања?
- У масовним медијима нема никакве слободе. У књижевности ја не осећам никакав притисак. Живимо без цензуре. Политичких слобода нема, али их у Русији никада није ни било. Само илузија. Што се тиче личних слобода - то је сложеније питање. Али мени се чини ако поставите себи задатак, можете га у потпуности испунити. Али за то је потребно да платите.
У каквој успомени носите Србију?
- Била сам једном у Србији, на Сајму књига, пре пет година - то је један од најлепших сајмова које сам видела: веома брзи преводи великог броја европских књига. Значајни издавачи. Не могу ништа да кажем за квалитет превода, али ја сама имам занимљиве преводиоце - веома пријатне за разговор! Најтужније што сам видела у Србији јесте велики број недовршених кућа по селима - како су ми казали, домаћини су отишли на рад у иностранство да би подигли куће, али су тамо и остали. То је светски процес. Жалостан.
Слобода је само илузија | Култура | Novosti.rs
Нема коментара:
Постави коментар