УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 06. октобар 2011.

ДАНИЛО КИШ - њим самим / Радован Поповић

Др Мита Лукић, одговорни уредник
Сазвежђа З (Мансарда ЗАВЕТИНА)
....
1960.
(...)
Запажен је у "Политици" и његов чланак о судбини књиге у коме каже:
"Није за песнике свеједно када и којим редом ће му се појавити књига. Шта би било на пример (наводим случајне но типичне примере) са Мићом Данојлићем, Љубомиром Симовићем, Дрганом Колунџијом да су чекали пет-шест година?Само толико. Да случај није био наклоњен њиховом таленту. А колико је таквих младих талентованих песника нестало - игром случаја. Колико би и каквих би књига песама имао  већ Томислав Мијовић (на пример) да му се прва збирка (На ногама) појавила после пет година очајања?
Но знам исто тако добро како изгледа овај проблем изврнут на главу. Колико би било мање лоших и просечних песника и књига, колико мање главобоље - да нису никад објављене прве књиге  оних који нису песници и који то никада неће постати, но који су тако стекли име и опасну инерцију која их носи, упркос испразности своје, упркос свему.
Но, то не сме бити разлог да се жртвују песници".
Ужасавала га је "навала просечности у литератури" на овим просторима.
Пажљу јавности скренуће на књигу песама за децу Милована Данојлића, у НИН-у:
"Време, свако време, диктира песнику ограничени 'круг тема'- ово тврдим аподиктички, свестан чињенице о постојању тзв. "вечних тема". Но те су теме резервисане за најсмелије, најупорније, за оне који беже од актуелних тема у 'право', првобитно и вечито прибежиште поезије - у вечне теме љубави, смрти, пролазности. Романтични и романтичарски вечни месец поезије не узбуђује данас песнике мање него пре, али ко би се усудио да се поигра с месецом данас, па чак и у рукавицама најсмелијих метафора?"
За њега је писање дечијих песама као маска...
       итд.
       Извор: књ. часопис Књижевност , 2-3/1990, стр. темат посвећен Кишу, стр.212-213

среда, 28. септембар 2011.

ТАЈНА : Тамо где се секу Месечева линија и стабло Посвећеног дрвета (Бела Тукадруз)


Иван Лукић, данас. Десет година доцније, 2011.
Снимак Димитрија Лукића



                                      
                           Посвећено  Ивану Лукићу

Слика ноћи, младог лишћа шљива,
и воћњака кроз чије се грање
виде звезде, њихово трептање;
слика иза које се Све - временост скрива:

Љубав неизмерна, благост, зрење,
васиона, Дух, Вера и Нада, Свесмисао,
чедност и опора снага горја. Стрпљење;
Лепота, због које човек јесте и није уздисао;

Слика ноћи пролећне висине
сомотасте : што навире ко зна
откуда : из какве дубине?

Слика неизрецива, неописива до краја.
Дар духова бдења кроз коју позна
искуства зраче и она рана и без краја...

У  ноћи између 3. - 4. јула 2001. у  Београду

____________________________________
Горњу песму написао сам, како је и датирано, у ноћи, размишљајући о исходу  пријемног испита, који је мој млађи син полагао 2. јула 2001. године, коме је узгред буди речено песма и посвећена. Писмо сам му написао и послао на село данас; и ту није потребан посебан коментар. Узгред буди речено, Иван је више од годину дана стрпљиво припремао пријемни испит за богословију, али изгледа да није  имао шансе, иако је духовно био припремљен за богословско занимање, јер су места била ограничена, а међу кандидатима су доминирала деца попова. То су оне биографске ствари, које моја песма надилази. Био сам легао синоћ касно, али сам се изненада пробудио, јер су ми се јавиле слике и стихови, које сам записао у даху. Већ је  студија о српској култури и поезији 20. века била при крају, многа су се значења и појединости, толико тога, слегли, до свезначења; слегла се и и туга због трагизма постојања; јер кад неко ко је припремљен за нешто не може да постане то, то је више него тужно. То што се мом млађем сину догодило, догађало се многим другим нашим људима, па и песницима, током 20. века; понекад су отпадали позвани и на њихова су места долазили неки други; то је судбина.




петак, 29. јул 2011.

БИЛДЕРБЕРГ ОДЛУЧУЈЕ О БУДУЋНОСТИ СВИЈЕТА


Руска ТВ станица извјештава да се око 150 моћника састаје у великом Сувре Хотелу у Ст. Морицу. Расправа се, наравно, води иза затворених врата и траје неколико дана, од 9. до 12. јуна. На њој ће се, како извјештавају свјетски медији, вјероватно донијети одлуке које ће утицати на будућност читавога свијета.
На Билдербергове конференције се може доћи само с позивницом, а међу онима који су учествовали на састанцима су краљеви, предсједници, индустријски моћници те први људи најјачих свјетских корпорација. Попис учесника не објављује се у јавности, али на њему се наводно годинама налази бивши амерички главни секретар и добитник Нобелове награде за мир Хенри Кисинџер, а спомињу се и шпански краљ Хуан Карлос, холандска краљица Беатрис, водећи људи ИБМ-а, Ројал Дач Шела и Нокије, предсједник Европске комисије Жозе Мануел Барозо, бивши грчки премијер Костас Караманлис и други.
Успркос томе што су учесници конференције, која је започела јуче, покушали доћи у највећој тајности, новинари и активисти који "кампују" пред наведеним хотелом успјели су да препознају Била Гејтса и главног секретара НАТО-а Расмусена.
Прва конференција одржана је у Хотелу Билдерберг у Холандији 1954. године, а циљ јој је био поправити лош став Европљана према САД-у и промовисање "атлантицизма" - идеје о блиској сарадњи Европе и Сјеверне Америке.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D0%BB%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%88%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D1%80%D1%83%D0%BF%D0%B0
Видети више:   

среда, 27. јул 2011.

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ

Управо је завршено публиковање антологије српске поезије 20. века у коју је ушло 17 аутора.
Упоредо са овим Веб издањем Заветине су учиниле доступним и три штампана издања антологија српске поезије 20. века, која могу бити од велике користи како славистима и познаваоцима српске поезије 20. века, тако и обичним  читаоцима.
       = видети  опширније- Себични музеј

среда, 22. јун 2011.

Sudbina jedne humoreske / Часопис HERETICUS, Beograd, 2003.


Препоручен чланак

Rubrika IZ ARHIVA. (Ovaj tekst je prenet u HERETICUSU  iz arhive Gradskog komiteta SK Beograda. Tekst je sačinjen u analitičkoj službi GK 1988 godine.)

HERETICUS. Časopis za preispitivanje prošlosti. Vol I (2003), No 2 , str. 257/258



Ideju za pisanje pamfleta-humoreske ,,Vojko i Savle‘‘ dali su u jesen 1986. godine Nikola Ljubičić, Dušan Čkrebić i Petar Stambolić (zajedno sa Ivanom Stambolićem). Cilj afere bio je da se zbog najave Memoranduma SANU preko kompromitovanja Gojka Nikoliša kompromituje i cela SANU. Ivan Stambolić, tadašnji predsednik Predsedništva Srbije, prihvatio je da realizuje ideju. On je zadužio svog prijatelja Dragišu Pavlovića, predsednika Gradskog komiteta SK, da pripremi kompromitujući materijal za Nikoliša na osnovu dobijenih sugestija. Pavloviću je taj ,,materijal‘‘ (dosije) pripremio Dušan Stupar, šef Državne bezbednosti Beograda. 
‘‘Materijal‘‘ je, po dogovoru sa Pavlovićem, najpre ,,obradio‘‘ književnik Milenko Vučetić, tadašnji izvršni sekretar za kulturu u Gradskom komitetu.
Rukopis je zatim ,,doradio‘‘ i dao mu završnu formu književnik Vidosav Stevanović (tadašnji direktor ,,Prosvete‘‘), inače Pavlovićev intimni prijatelj i školski drug iz Kragujevca.
,,Humoresku‘‘ je u velikoj zapečaćenoj koverti doneo u Politiku Radmilo Kljajić, izvršni sekretar za informisanje u Gradskom komitetu.
On je od početka bio upućen u pripremu cele ,,operacije‘‘ protiv Nikoliša i SANU. Humoreska je najpre došla u ruke urednika Kulturne rubrike Politike Milenka Matickog, ali ju je on, ne čitajući je, samo ,,sproveo‘‘ uredniku nedeljnog broja Aleksandru Prlji, koji je taj pamflet (zajedno sa svojim tadašnjim pomoćnikom Hadži Draganom Antićem) pripremio za štampu i objavio u Politici 18. januara 1987. godine.
Kad je skandal izbio u javnosti, R. Kljajić je dobio zadatak od svojih naredbodavaca da prikrije naručioca i autora pamfleta. ….
      Видети више: http://www.hereticus.org/arhiva/2003-2/sudbina-jedne-humoreske.html#more-57


уторак, 07. јун 2011.

Didosav i Vušan / Miodrag Milojević




Знак препознавања...

Тragom vesti   Didosav i Vušan                     
Hoćemo li preko suda u Strazburu saznati ko je napisao i naručio čuvenu humoresku "Vojko i Savle"

Dušan Stupar, bivši visoki funkcioner DB-a, ispričao je u emisiji "Insajder" televizije B 92 da je pisac Vidosav Stevanović, po tezama i prema podacima  kojima je raspolagala služba, literarno uobličio čuvenu humoresku. Kao neka vrsta kompenzacije, tvrdi Stupar, Stevanoviću je l986. pripala NIN-ova nagrada za roman "Testament". Pisac je navio tužbu - protiv službe bezbednosti!

Iz emigracije se posle nepune dve decenije vratio književnik Vidosav Stevanović. Nikad uspešniji, nikad zadovoljniji, nikad ogorčeniji. Boravio je u Parizu, gde je postigao uspeh, trenutno pripada evropskoj i svetskoj literaturi.
Može li Evropa da pomogne da saznamo ono što bi trebalo da znamo? Hoćemo li preko suda u Strazburu saznati ko je napisao humoresku "Vojko i Savle"?
 Miodrag Milojević

четвртак, 02. јун 2011.

Mladić će bolje živeti u Hagu nego dok je bio u bekstvu


24
Autor: I. Mastilović Jasnić02.06.2011. - 00:02Komentara (0)
Ako je suditi po fotografijama pritvorske jedinice u kojoj će biti smešten Ratko Mladić, bivši general VRS imaće, dok suđenje bude trajalo, mnogo bolje uslove života nego što je to bio slučaj u prethodnom periodu. Prve dane Mladić provodi u samici, izolovan od ostalih pritvorenika

субота, 21. мај 2011.

ДОБРО И ЗЛО / Слободан Бранковић


Нема за мене већег зла
Од оног које носим у себи.
Скрива се дубоко у мени.
Знак препознавања
Ни не знам тачно од када.
Подмукло, вара ме,
Чак ме и подмлађује!
Боримо се једно против другог.
Ја сам добро.
Ја морам да будем добро.
Ја сам добро и кад нисам добро.
Ни да помислим мало да скренем,
Ко зна који је исправан пут.
Хвала свима који ми помажу.
Добро је спознати зло.
Откуда долази, како се  креће,
Шта би могло да га заустави.
Неки зрачак, ако већ нож не сме?
Ово у мени притаји се,
Али не одустаје.
Навикне се на таблете
Које не подноси.
Боже, и на отров!
Сада све комбинујем
С горким травама.
То је таква мучнина...
Мора већ једном
Да нестане зло у човеку!

петак, 06. мај 2011.

НЕПОЖЕЉНИ СВЕДОЦИ / Петре Крду


Заветине, заштитни знак

Моји сведоци треба да ме надживе
Да би сведочили о мени
један ће бити издајник да би и мене издао

тишину молим
ћутање је крик али само у овој соби где размењујем
свој унутрашњи живот за неверни живот
сведока

бацам поглед на њих као на химен сумње
његове очи умножавају страх као украден дар земаља
из којих пристижу

тишину молим
њихово предуго ћутање измешано с мојим
сећањима
један с моноклом у покрету је спреман да умукне
што дубље
други тетовиран метафорама на челу каже да је живот
кретање на екрану

трећи лебди у пени оргазма
десеторица ћуте знојавих мисли чекају једанаестог на врху
кафа се болно дими

тишину молим
и ова соба увучена је у радњу
и ова кућа губи невиност тек у трећем чину
моји сведоци употпуњују моју главну улогу
као трајни ожиљак у својој храпавој вечности
као нежан жилет који просеца пут до остатка живота

тишину молим
моји сведоци треба да ме надживе
да би сведочили о туђим сведоцима

Ова песма је одштампана у књизи са погрешним насловом и одличним поднасловом: 67 неумољивих могућности сна. У тој књизи има барем петнаестак одличних песама, што није мало,за једну земљу где има „много песника по глави становника“. Верујем да се песнкик, преводилац и уредник Крду није бојао непожељних сведока, а као једини и прави доказ је ова песма. Тих непожељних сведока има, увек их је било и биће, неке сам стицајем околности и не својом вољом упознао. Петра нисам стигао да упознам лично. Зашто? Због нераскидиве взе љубичастог мастила и амблема тајног писма света. Колико ће људи разумети ове речи? Надам се да ће их неко ипак разумети. Не на први, на други, трећи поглед. Берђајев је знао да је најдубљи смисао културе у поштовању гробова.
Петреовим љубичастим мастило је записано ово: време траје додавањем времена.
Како то разумете? Да ли разумете? Ни ја нисам разумео када сам први пут то прочитао. Био сам, тада, бесан, на Крдуовог издавача и уредника, који је допустио
Да поговор овој књизи буде одштампан са стотином грешака!!!


Видети више:   https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/petre-krdu/petrekrdupesme

среда, 06. април 2011.

SABLASTI NEJAVNOSTI. KNJIŽEVNA POLITIKA U SRBIJI: 5. OKTOBAR 2000 - 16. MART 2011

Pogled u vis
Doba vladavine Slobodana Miloševića ličilo je na sablasni Kafkin „Zamak“. Svetlost Djindjićeve vladavine odveć je kratko trajala da bi u državi Srbiji išta promenila. Oblasti javnog delovanja nakon ubistva premijera svakodnevno su se urušavale da bi se danas ponovo našle u neposrednoj blizini kafkijanskih sablasti, u apsurd preobraćen u pogled na svet. Skup karakteristikâ duhovne situacije vremena u Srbiji, odnosno ono što bismo samo s puno obzira mogli da nazovemo Zeitgeistneurosen, nikako nisu mimoišle ni srpska poljâ književnoga, niti književnu politiku toga polja. Ovim dolazimo do teme koja se inače zvanično zove učešće Srbije kao počasnog gosta na medjunarodnom Sajmu knjiga u Lajpcigu 2011. godine  o kojoj bismo želeli da kažemo ono što u tzv. oficijelnoj književnoj Srbiji niko nema dovoljno principijelne snage da čuje, još manje civilne kuraži da kaže. Drugim rečima, književna Srbija voli pripitomljene istine, što je, inače, opšte mesto svih duhovnih počivališta doteranih do poroka. Ono što govori protiv pripitomljenih istina i quasi istina navešćemo ukratko u okvirima nekoliko naših teza.
Delegacija odabranih pisaca preporučenih od strane srpskog Ministarstva za kulturu i Organizacionog odbora za učešće na Medjunarodnom Sajmu knjiga u Leipzigu zapravo je ideološka delegacija pisaca sastavljena po najboljem receptu nekadašnje vladajuće komunističke partije, dakle dekretom. Davna 1956. ili 1960.. godina s efikasnim duhom socijalističko-komunističke provenijencije zakucala je na vrata lajpciškog Sajma knjiga 2011: duh Ťita, Ždanova, Hruščova, Honekera, etc..........


Dr. Boško TOMAŠEVIĆ 
               Lepzig, marta 2011
  
Videti više: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/04/06/knjizevna-politika-u-srbiji-5-oktobar-2000-16-mart-2011-tomasevic/

четвртак, 17. март 2011.

Одлазак дуговеког научника и писца, жртве себичних комунистичких моћника

Читуља.
Политика, 17. март 2011.
Додајте натпис


Проф. Др Живомир Младеновић, научни саветник САНУ у пензији (1910 - 2011).
Преминуо је 14. марта 2011. године у 101. години, дочекавши да истина о његовој судбини изађе на видело.

«Разговор са професором Живодрагом Младеновићем" , последње објављено дело овог научника и професора, разоткрио је како се то радило под комунистима, па и у књижевности. Како је било могуће да се литерани крадљивци вину до челних места неких виталних српских културних и издавачких институција. Тај разговор открива индиректно и све оно што чини паклено неокомунистичко наслеђе у српској култури, и књижевности пре свега. Само због разговора са стогодишњим професором Младеновићем овај број Браничева је требало штампати у 30. ооо примерака, да се зна! Али високи тиражи у овој сиромашној и тужној земљи на Балкану резервисани су за тзв. листове, часописе, и писце блиске власти и центрима моћи.  «
Ово дело публиковано крајем минулог лета у Сазвежђу ЗАВЕТИНЕ и може се преузети у целини бесплатно на следећој интернет адреси:
      Ово дело је прештампано, у тематском броју пожаревачког Браничева, 1-2/2011, који је угред буди речено, плануо. Први примерци тога броја стигли су до дуговеког научника и обрадовали га, јер се коначно испунило нешто важно у судбини овог  писца који неће бити заборављен. Баш зато што је један од најбољих сведока о ујдурмама тзв. великана бирократске, узурпаторске и наметачке књижевности.
     Испраћај за кремацију обавиће се у петак, 18. марта, у 11 часова на Новом гробљу. Почетак опела је у 10.30 часова.
      Више о свему видети на следећој интернет адреси часописа Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију
https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/prvidvobrojbraniceva1-22011  , где се, такође, бесплатно може преузети најновији двоброј часописа "Браничево"


   ".... Наравно, био ми је остао необјављен и мој отуђени (украдени) рукопис Српски реалисти,
узрок свих невоља које су ме задесиле Глигорић и Ђурић успели су да ми онемогуће сарадњу
са Академијом и свим средствима и омаловаже оно што сам за њу урадио, па да ми, и преко
својих бивших студената, онемогуће објављивање књига и у издавачким предузећима (чак и у „Матици српској“). Они који су ме познавали и уважавали због онога што сам објавио, мислили су тада да сам се својевољно повукао из јавног живота. Тешко бих могао све ово да поднесем, да нисам отишао у Сутоморе, где сам, у његовом планинском залеђу купио плац, подигао и дограђивао кућицу и око ње оплемењивао тврдо, каменито тле, ископао бунар и гајио винову лозу и јужно воће, не откривајући никоме, па ни својој породици, због чега сам се (само) изоловао. 
    Међутим, ипак нисам клонуо духом. Радио сам оно што ми је било могуће, прегледао своје необјављене рукописе и припремао за штампу поједина довршена дела и збирке, нудио их преко поште или лично издавачким предузећима, али узалуд, јер ми је сваки рукопис враћан, под изговором да не одговара њиховом издавачком плану. Имао сам добре односе са уредницима културне рубрике Политике, који су радо објављивали моје прилоге: књижевне осврте, па чак и полемичке чланке.   .... "
      (одломак из последњег објављеног дела Проф. Др Живомира Младеновића)

субота, 12. март 2011.

Амблем тајног писма света


Детаљ, са мансарде. Знак препознавања



Више од 100 година српском културом и књижевношћу влада- нешто што би се могло назвати - лицемерје....
Довољно је испричано о некадашњем лицемерју. О данашњем сам, на крају романа ВАМПИРЏИЈА, написао дословце ово:

ДАНАШЊЕ ЛИЦЕМЕРЈЕ

Наводно, све је отишло до врага. Али неки српски издавачи
успели су да се снађу; објављују на стотине наслова годишње. Просвета
објављује толике НАЈ, НАЈ - лепше... Било би глупо трошити папир
на толика имена тзв. великана. Народна књига, исто... Толико наслова,
толико генијалаца... Стубови културе, јакоже! СКЗ, етц.
Све и свашта трукају, само не оно што би користило српској
култури и књижевности.
Не објављују Винавера, а у десет издања штампају помодни и
свакојаки други шкарт.
- Шта вас брига шта они штампају? Они то штампају својим
парама! - чујем тобожњи глас разумности.
А одакле им паре да то штампају?
    Видети више: https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/knizevna-olos

среда, 09. март 2011.

Новија српска књижевност и апологија идеологије


Знак препознавања Заветина

Љубомир Симовић
ПРИБЕЛЕШКЕ НА МАРГИНАМА ИДЕОЛОШКЕ ПОЕЗИЈЕ
1.
Спремајући се за разговор Новија српска књижевност и критика идеологије,нисам одолео неочекиваном искушењу да тај однос погледам из тежег и непријатнијег угла — новија српска књижевност и апологија идеологије — и да поново прочитам нека дела песника који су били спремни да се осећају одговорнијим пред идеолошким него прод естетичким критеријумима. Схватио сам да је таквих пе-сама и песника било више, и да је апологија идеологије и њених носилаца и симбола трајала дуже него што мислимо. Што сам чешће читао те песме, био сам све уверенији да је тај проблем више занимљив психолошки и етички него уметнички, али да то ипак не може бити разлог да га књижевни истраживачи потнуно препусте  етичарима  и  психолозима...
       Видети више : http://zavetinekruna1.wordpress.com/%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80/

недеља, 06. март 2011.

Сјај и беда великана бирократске књижевности


ШКАРТ

Знак препознавања
...Сви су — а да то не знају, јер неће да знају - ШКАРТ историје, Бела Гордост, европејска; сами су себе осудили, и не треба нико да им суди. Тзв. наука и критика, култура и издаваштво, Потемкинова села у којима су рођени, школовани и порасли, медији, позивање на Европу и свет (који свет?), на лепоту и љубав, обмане и опсене, наметања, свиме су се тиме послужили, и многим другим стварима, као мостом из варварства некултурног у варварство културно, из варварства невештог у варварство вешто.
Шкарт је за собом мостове порушио. Све су обесветили, чак и обичај сахрањивања. Српска књижевност и култура је почетком трећег миленијума: једно буре, у коме незрело и труло превире, а киселина која из њега истиче није ни за нос ни за језик. Троглава моћ официјелне књижевне критике је саградила палате лисицама и вуковима, а праву српску културу и књижевност је оставила без крова.
Сирота у Бога, шта та књижевност и култура имају, кад Њега немају?....

петак, 04. март 2011.

Зрачење анђеоске руде / В. Хорват


Миодраг Павловић, Питао сам светлост, Арка, Смедерево 2009.

      Најновија књига Миодрага Павловића, једног од најпризнатијих стваралаца овог поднебља и језика (чији доживљај сам аутор описује као превасходно песнички), управо се појавила под провокативно-енигматичним насловом Питао сам светлост.
    Ова сложена целина сачињена од 12 невеликих циклуса, која се бави есхатолошким и неовдашњим колико и сасвим овдашњим и конкретним (прво, као што је то најчешћи случај код овог песника, узраста на другом) задржала је Павловићев препознатљиви, етаблирани стил и поступак, али се одликује и извесним новинама. Најуочљивије међу њима су растерећенија конструкција исказа – која, зачудно, нема ништа мању носивост од ранијих, сложенијих, неочекивана интимистичка атмосфера и нови, исповедни тон.....
     Видети више: https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/miodrag-pavlovic/zraceneandeoskerudeverahorvat

субота, 12. фебруар 2011.

Паралелизам. Новинари и књижевници, некад и сад

"Овде се књижевник (?) углавном бави другим послом. Најчешће је чиновник, - пише Шарл Бодлер у Јадној Белгији.
Белатукадруз (аутор)
Уосталом, књижевности нема, барем не француске.Један или два шансонијера, одвратни мајмуни који изводе Беранжеове масне шале. Један романописац, подражавалац преписивача Шамфлеријевих мајмуна. Научници, писци анала или хроничари - тј. људи који скупљају и други који купују у бесцење гомилу хартија (прорачуне трошкова за зграде и остало, описе свечаних дочека владара, извештаје са седница општинских савета, архивске копије) а онда све то скупа продају као историјску књигу.
Право рећи, овде су сви писци анала ..." итд. итд.
Какав с т и л, шта кажете? Ако бисте у том стилу покушали да оцртате физиономију српске књижевности,

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.