ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

петак, 3. јул 2015.

Из нових српских, живих књижевних часописа. Одломак из рукописа романа “Кустос Мезезија бележи”, гл. 39

РАДОМИР БАТУРАН

Ноћ дугих ножева још траје…

(Одломак из рукописа романа “Кустос Мезезија бележи”, гл. 39)
“И гле, један из Исусовог друштва
пружи руку, исука свој мач и удари
првосвештениковог слугу, те му одсијече уво.
Тада му рече Исус: Врати свој мач
на његово мјесто; јер сви који се маше за мач
– од мача ће погинути”.
Јеванђеље по Матеју 26 (51-52)
Много непојамног, за мене у измаглици, било је у том Кустосовом
ћутању о својим родитељима. Док сам се ја поносио својим Анто-
нијем Комитом, он се омотао ћутањем о свом Језди. Мој отац је
био пивски комита и сточар, а његов угледни трговац сарајевски.
Они су живели у кули на Овчари, а ми у дашчари на Урвенику.
И мој Антоније није никада звао наше муслимане из Дрине
овако како их данас зовемо, него увијек Турцима. А због чега
стриле Хрвате зове Крватима, само упола сам слутио.
Када сам изашао из затвора, отишао сам оцу на гроб са стри-
летом Кустом. Није то било случајно ни са моје ни са његове стра-
не. Обојица смо знали да ме тишти што нисам могао бити уз оца
кад је умирао.
Упалили смо свијеће и пољубили крстачу, оћутали смо неко
вријеме над гробом, а онда сјели на клупу поред њега. Стриле ми
је испричао како је мој Комита био бистра ума до последњег тре-
нутка живота.
“Кад би му надошли болови, тражио је да га окрећемо. Чим би
болови минули, бесједио је као најздравији. Последње о чему смо
разговарали било је убиство краља Александра…”
Још ме држала затворска нервоза и цинизам као устаљени за-
творски начин изражавања, па прекрших очев савјет да Кустоса
никада не питам ништа о оцу Јездимиру:
“Причаш ми, стриле, с дивљењем о мом оцу, а свог не помињеш.
Покажи ми бар где је гроб газда-Језде.”
Само спусти браду на груди, уздахну и погледа ме. Оба оћу-
тасмо. Почех да се љутим на себе што и најдражем човјеку повре-
ђујем ране.
“Мислио сам да ти је данас доста што си у мислима и са једним
покојником, а ти мислиш и о другом”. Уста и пође према источ-
ном крају гробља. Ја ћутке за њим док не дођосмо до породичних
гробница Мезезија и Богдушића.
Тета Ваја ми је причала да су њени Богдушићи, стара сарајев-
ска трговачка породица, имали читав ред парцела у Старом гроб-
љу па су три задње уступили пријатељима Мезезијама да ту, поред
њих, подигну своју породичну гробницу. И ђед Тодор је сазида.
Кустос пољуби крст на споменику и сједе на плочу са стране,
поред споменика. Пољубих крст и ја, па ишчитах сва имена на
споменику – од Стрилетовог курђела Антонија Прерашког и Го-
луба Гласиначког, па до имена Џамбаса и газда-Језде. Онда сједох
поред стрилета. Он подупро браду лијевом руком, а десну осло-
нио на греду споменика и несвјесно добује прстима по њој.
“Ноћ дугих ножева још траје”, мрмља више покојницима у
гробници него мени, чини ми се. “Хитлер се обрачунао са јури-
шницима генерала Ернеста Рема у ‘ноћи дугих ножева’, између
30. јуна и 2. јула 1934, а она још траје. Нацистички режим покла
те ноћи преко 300 највећих официра и политичара Рајха, који
су га довели на власт. И око 1000 угледних грађана похапсише.
Послије тога Хитлерови и Мусолинијеви фашисти поморили су
пола Европе. Притајена ‘ноћ дугих ножева’, притајена у Европи,
преживи побједу антифашиста. Поможе јој Ватикан и наши саве-
зници да се пресели у Америку. И сви Крвати пребјегоше у Аме-
рику…”
“Пребјегли су многи њемачки и италијански фашисти, не само
хрватски”, не оћута оно југословенско у мени.
“Сви су они за мене само Крвати… Лочу крв као најбоље вино.
Полокали су тог љета и крв мог оца Језде и зета Јакова и нашег
краља Александра…”
Рече ми ту још само да су газде Језда и Јаков радили за краљеву
Тајну службу још од ‘Младе Босне’ и аустријског рата. Пред кра-
љеву посјету Француској, та њихова служба открила је усташке
логоре у Мађарској (Јанко Пуста и Нађ Кањижа), центар у Минхе-
ну и вилу у Болоњи, коју им је Мусолини поклонио. Језду и Јакова
заклали су у Торину док су у уторак 9. октобра, рано ујутру, из хо-
телске собе јављали свом шефу Милићевићу да су усташе послале
двије атентаторске групе да убију српског краља – јал’ у Марсељу,
јал’ у Паризу. Државна пошта Италије и полиција омогућили су
усташама да прислушкују разговоре краљевих агената. И закла-
ли су их обојицу. Истог дана, у 4 и 20 поподне, убили су и краља
Александра у свечаној поворци на Тргу Берзамски у Марсељу.
“Ни француски ‘крвати’, ни њихова полиција нису чисти. Пре-
више је случајности ту било”, мрмљао је Кустос и наставио да ређа:
“Краља Александра у Марсељу дочекали су само министар
спољних послова Луј Барту и генерал Жорж и оба су убијена.
Министар спољних дјела Краљевине Југославије, доктор Спа-
лајковић, дојавио је француској полицији и краљевој пратњи на
разарачу Дубровник да су атентатори у Марсељу, а од свечане
се поворке није одустало. Чим су му дојавили агенти из Итали-
је, министар спољних дјела кренуо је у Марсељ, али га није било
у свечаној поворци, нити се помиње у извјештајима из Марсеља,
ни он ни други југословенски министри. По протоколу посјете,
било је предвиђено да се краљ кроз Марсељ вози у блиндираним
колима Авенијом Канабие, а на Белгијском кеју, гдје се форми-
рала свечана колона, сачекао га је отворени аутомобил ‘дележ’ са
широким папучама са стране, са чијег је задњег сједишта, гдје је
краљ сједио, био спуштен кров. У протоколу је такође писало да
ће блиндирани краљев аутомобил паралелно пратити 6 мотоци-
клиста на боковима, а замијенили су их два коњаника. Министар
Барт је био рањен само у руку, а пустили су га да искрвари и умре. И
шофер ’дележа’ Фоасак покушао је да спречи убицу, генерал Жорж
је искочио из аутомобила да зграби убицу, потпуковник Пиоле са
коња удара сабљом по глави атентатора, полицајци Пол и Дебион
са тротоара погађају убицу у главу, а службени полицајац Анри
Бертелеми ‘седи поред возача и мирно посматра шта се догађа’.
Рањеног краља превезли су у полицијску префектуру, а мини-
стра Барту у болницу. У званичном извештају о атентату писало
је да је убица Величко Керин, инструктор крватских усташа из
логора Јанко Пуста, испалио десет метака из пиштоља ‘маузер’:
пет у краља, један у пратећег полицајца, један у министра Барту,
а три у генерала Жоржа. Поверљива документа о убиству југо-
словенског краља француска влада је отворила за јавност 1974. и
испоставило се да је министар Барту био рањен само у руку (по
једнима у леву, а по другима у десну) из службеног пиштоља
француске полиције, а пронађени метак није одговарао калибру
метака којим је убијен краљ. Службени извештај о спољашњем
прегледу тијела краља Александра потписала су два цивилна
лекара који су се нашли испред полицијске префектуре, а нема
потписа краљевог личног лекара, нити се зна где су били он и
министар Спалајковић, а обојица су допутовала у Марсељ са још
три краљева министра. Као знак да њихова земља није умијеша-
на у убиство југословенског краља, на сахрану краља Александра
дошли су и италијански принц Дука од Сполета (кога ће Павелић
само шест година касније свечано позвати да заседне на престо
Независне Државе Хрватске) и Геринг и Лепен (који ће касније
ослободити све атентаторе), а и они и њихове све три земље уми-
јешане су итекако, као и Бугарска, Мађарска, Чехословачка, Ау-
стрија и ко зна која још…
Итекако су били сви они умијешани, мој Комита. Крволоч-
ни су Крвати, сви они, а не само усташе Павелић и Кватерник,
који су планирали убиство краља Александра, а Мусолини лично
одбио да их изручи Француској, која је водила истрагу. Ноћ дугих
ножева још траје, кажем ти, Комита. Нису се они зауставили на
вратовима мог оца и зета, ни на убиству српског краља. Неће
‘ноћ дугих ножева’ стати ни за мог, ни за твог живота, синовче…
Сијевнули су они на милионима вратова цивила у Хитлеровим,
Мусолинијевим и Павелићевим ратовима и логорима, сијевају у
овом мрачном свијету и данас, у погрому над Вијетнамом, црном
Африком, нафтоносним блиским истоком… 
Стране: [ 1 ] [ 2 ]
         = извор: људи говоре / текући број / људи говоре 23/24 / проза / ноћ дугих ножева још траје...

Нема коментара:

Постави коментар

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.