Београђанин Јоксимовић: Верујем да ће за неколико година ова фирма бити веома успешна и тад ћемо је продати. А онда, све из почетка

Фото П. Митић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• Кина: Нестао бизнисмен "тежак" 7 милијарди долара ?
• 
  Маша нови медијски магнат

• Сарајево: Пронађено тело несталог бизнисмена Чаушевића
• "Лисице" Перовићу због кредита?
• Погубљен кинески бизнисмен

КАО шеснаестогодишњак склопио је први посао. И успео. Наредне године могао је да бира између три стране компаније у којој ће да ради. Са деветнаест, зарађивао је четири просечне српске плате. У 21. години постао је власник сопствене фирме, а онда је ризиковао. Фирму, а пре свега знање и вештину интернет-пословања, продао је за позамашну суму. И, за овдашње прилике постао богат.

Готово невероватна прича Београђанина Радета Јоксимовића. Толико је инспиративна, да га на бизнис конференцијама од Београда до Лондона слушају док говори о свом искуству, како је као тинејџер, из своје собе у породичној кући у Жаркову, постао угледан пословни човек у ИТ круговима.

Данас Раде има 26 година, сувласник је америчке компаније која израђује пословне софтвере за америчко тржиште, а ради и живи на релацији Сан Франциско - Београд. Његово пословно искуство може да се мери са бардовима из света програмирања и савременог пословања уз помоћ нових технологија.

Како је могуће да један млади човек, као средњошколац, започне посао од израде интернет-сајтова и досања сан да се сврста међу најуспешније у свом послу?

- Све је почело случајно. Родитељи су решили да уведу грејање на гас и у дневној соби сам их затекао како разговарају са директором фирме - прича Раде. - У то тинејџерско време, проводио сам много времена на интернету, па сам име тог предузећа потражио на мрежи и видео да немају сајт. Некако смо почели да причамо о томе колико је интернет важан за пословање, поставио сам се као велики стручњак, објаснио да је будућност у интернету. Господину се прича допала и рекао ми је да му пошаљем

ЗРНА, РАСАД, ЖЕТВА / Јован Пејчић

Из нових књига српских књижевних критичара, историчара, професора....Књигу препоручују Петар Милосављевић, Леон Којен, и Мило Ломпар.

...
ПЕЈЧИЋ, Јован, 1951- 
        Зрна, расад, жетва : српска књижевна историографија, српска књижевна критика / Јован Пејчић. - Београд : Altera books, 2015 (Београд : Altera books). - 350 стр. ; 25 cm. - (Библиотека Калем преко ; 4) 

Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 307-333. - Од истог писца: стр. 337-340. - Регистар. 

ISBN 978-86-89937-17-6 

821.163.41.09(091) 
82.09(497.11) 
COBISS.SR-ID 215582732

о књизи

Аналитички и теоријски лик радова унетих у ову књи-гу дефинишу одреднице: наука о књижевности, рецепција књижевних идеја, књижевна критика, упоредна

Књижевност је изгубила снагу

Књига изазива реакцију и може да промени само оног ко је држи у рукама. Волим да гледам у прошлост, јер се одатле најбоље види будућност, каже у разговору за “Новости” један од најпревођенијих аргентинских писаца

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Подгорица: Руско признање Новици Ђурићу
• 
  Швејк, ипак, крив за све

• Драган Хамовић: Ћирилицу изгонимо из Србије
• Суочење заблуда са историјом
• Сам живот је оптимизам

ВЕЛИКИ је изазов бити писац у Аргентини, земљи Борхеса, Кортасара... Они свакој новој генерацији служе као путоказ, светионик - каже у разговору за “Новости” Гиљермо Мартинес, један од најпревођенијих и најцењенијих аргентинских писаца, који је допутовао у прву посету Србији.

Мартинес је први лауреат нове награде за причу “Гарсија Маркес”. Дела су му преведена на више од 40 језика, а код нас су објављене четири књиге, међу којима и “Неприметни злочини”. По њој је шпански редитељ Алекс де ла Иглесија снимио филм “Оксфордски злочини”. Иако је први пут у Србији, Мартинес има “везе” са нашом земљом, јер је на шпански превео дело српског математичара и књижевника Владимира Тасића:

- Познајемо се годинама, сарађивали смо на Оксфорду и добри смо пријатељи. Посећивао сам га и у Канади, где живи.

Један сте од ретких писаца који има докторат из математике?

- Не разликујем се од других писаца који су завршили психологију, права, социологију, можда је моје образовање само мало “драматичније”. Математичке алузије се појављују у малом делу мог књижевног опуса и не бих волео да ме по томе препознају.

И у вашим књигама има елемената чудесног, надреалног и мистериозног. Да ли је такво виђење света део латиноамеричког “фолклора”?

- Претпостављам да је то питање књижевне традиције. Волим да гледам у прошлост, јер се одатле најбоље види и разуме наша будућност. То је књижевна игра у којој се комбинује оно што је било, са нечим новим и оригиналним. Људска машта је безгранична.

Заједничка нит ваших дела су и снажни женски ликови?

- Жене су ми важне и у животу и у литератури. За мене су оне симбол нежности, лепоте, еротичности, а у исто време и снаге, одлучности и храбрости.

Латинска Америка је кроз историју била највећи “расадник” приповедача. Да ли су приче поново “у моди”?

- Овај књижевни род је дуго времена био запостављен у издаваштву. У међувремену је отворено неколико часописа специјализованих за ову врсту књижевности, Алис Манро добила је за приче “Нобела”, а установљена је и велика награда која носи Маркесово име. То помаже да сваке године “засија” неки други писац, да добије простор у медијима и скрене пажњу на ову врсту приповедања.

У чему је предност приче над романом?

- Латиноамерички писци у последње време све чешће пишу новеле, које су и мени драже, јер узимају оно најбоље из оба света. Имају целовитост, сажетост, атмосферу и набој карактеристичан за приче, а с друге стране, омогућавају писцу да, као у роману, развије ликове и радњу.

Латиноамерички “бум” променио је светску књижевност, али и начин мишљења. Може ли књижевност данас нешто да промени?

• Не верујем много у такву могућност. Чини ми се да књига на читаоце утиче појединачно, укуси су толико различити да је тешко замислити да једно дело у исто време изазове бурну реакцију стотину људи, а камоли неку бројнију скупину. Такву “снагу” данас, уверен сам, има само телевизија. Она може да произведе тај тренутни, масовни ефекат. Књига изазива реакцију и може да промени само оног ко је држи у рукама.

НАЈВАЖНИЈИ ЈЕ КРАЈ

КАДА пишете крими-романе, да ли почињете од расплета?

- Увек почињем од краја. Он је као светло на крају тунела према коме се пробијам. Мада, неколико пута ми се десило да почетни, замишљени расплет не одговара току романа и онда га променим. Мислим да је немогуће писати, ако немаш циљ пред собом. Као што каже стара изрека: “Ономе ко не зна где иде, ниједан ветар није добар”.

Гиљермо Мартинес: Књижевност је изгубила снагу | Култура | Novosti.rs

Пола века филма “Доктор Живаго”

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Филм који ће премијеру имати за 100 година
• 
  10 најсмешнијих сцена у српским филмовима! – ВИДЕО

• Новац стиже у задњи час
• Бонд попут парног ваљка, обара све рекорде (ВИДЕО)
• Од 3. јануара последња сезона серије "Downtown Abbey"

ЗАР не би било дивно да смо се срели раније - пита Лара свог љубавника Јурија у чувеној сцени филма “Доктор Живаго”, терајући на сузе милионе жена широм света. И тако већ пола века гледаоци уздишу над трагичном љубавном причом лепе Ларе и доктора Живага, коју је измаштао нобеловац Борис Пастернак 1957. године, а на филмско платно пренео Дејвид Лин осам година касније.

Омар Шариф и Џули Кристи оживели су епску романтичну причу, смештену у време Октобарске револуције. Пастернакова књига је, због наводних антируских ставова, била забрањена и цензурисана у пишчевој родној земљи. До читалаца је дошла захваљујући прокријумчареном рукопису, штампаном у Италији, а потом и у другим земљама. Руси су књигу свог писца легално штампали тек три деценије касније.

За разлику од књиге, филм Дејвида Лина одмах је нашао пут до публике. Са трошковима од око 11 милиона долара, “Доктор Живаго” је зарадио десет пута више, освојио пет Оскара и постао други најпрофитабилнији филм студија “МГМ”, после “Прохујало са вихором”. Популарности је допринела и врхунска музика Мориса Жара, најпознатија је “Ларина тема”, за коју је награђен Оскаром.

Али, оно што се данас сматра ремек-делом светске кинематографије имало је, као и много других филмова, трновит пут до славе.

Чувени италијански продуцент Карло Понти откупио је права на екранизацију “Доктора Живага”, неколико месеци након што је Пастернак добио Нобелову награду. Мада је у образложењу речено да је високо признање руски књижевник добио за своју поезију, нема сумње да су контроверзе око његовог романа “погурале” награду, у јеку Хладног рата. Антируски ставови и кампања која је у Совјетском Савезу покренута против романа, приморали су Пастернака да се јавно одрекне Нобелове награде.

Упркос очигледном непријатељству, Понти је ипак упутио званичан захтев руским властима да му одобре снимање у СССР-у, али је одбијен. Редитељ Дејвид Лин је кренуо у потрагу за новом локацијом снимања. Међу првим кандидатима су биле тадашња Југославија и скандинавске земље. Скандинавија је брзо одбачена због велике хладноће која би пратила екипу током вишемесечног снимања, а од Југославије се одустало због “захтевне бирократије”.

После дугог трагања, Понти је изабрао Шпанију. Снимање је трајало готово годину дана, јер је редитељ хтео да камером забележи сва годишња доба, и оживи аутентичност из романа. Али, време им није ишло наруку. Била је то једна од најтоплијих зима у Шпанији, што је приморало продуценте да одлажу снимања, а потом и да импровизују са тонама вештачког снега. Многе зимске сцене снимљене су усред лета. Глумци су морали да “глуме хладноћу” на плус 40 степени, огрнути руским крзном и шубарама.

- Имали смо армију шминкера која нас је брисала сваких два минута, јер смо се обилато знојили. Костимограф Филис Далтон морао је да проверава да ли су статисти прописно одевени, јер је већина њих скидала све испод капута, да не би пали у несвест од сунчанице - говорио је у једном интервјуу недавно преминули “доктор Живаго” Омар Шариф.

ЛЕДЕНА ПАЛАТА Чувена “ледена палата” у Варикину је још једна сниматељска импровизација. Наиме, кулисе за имање на које Јуриј води своју велику љубав Лару направљене су на ободу шпанског града Сорија. Импозантна кућа направљена је од залеђених кошница које су, због поменутих високих температура, стално “дорађиване”.

Иако је данас тешко замислити било кога осим Шарифа и Џули Кристи у улогама трагичних љубавника, ниједно од њих двоје није било први избор продуцената. Понти је откупио филмска права, имајући у виду само једну Лару - своју супругу Софију Лорен!

- Редитељ је одмах одбацио идеју, рекавши Понтију да је Софија превисока за улогу крхке Јуријеве љубавнице. Мени је, пак, признао да никако није могао да замисли Софију као невину девојку у првом делу филма - открио је сценариста Роберт Болт.

ЛАЖНА РЕВОЛУЦИЈАСцена побуне, са статистима који скандирају марксистичке пароле, снимана је у 3 сата ујутро. Било је то време режима генерала Франка, па се на сету одмах појавила полиција, мислећи да је у току права револуција. Нешто слично мислили су и становници из оближњег насеља. Тајна полиција је остала до краја снимања, доводећи у неприлику бројне статисте који су, по сценарију, морали да певају револуционарну Интернационалу.

Ивет Мимије, Џејн Фонда и Сара Мајлс биле су неке од кандидаткиња за улогу Ларе, али их је победила британска почетница Џули Кристи, која је овом улогом ушла на главна врата Холивуда. Дуго је трајала и потрага за једним од највећих филмских љубавника, доктором Живагом. Лин је улогу руског аристократе, идеалисте, лекара и песника прво понудио Питеру О`Тулу, са којим је три године раније снимио култно остварење “Лоренс од Арабије”. Овај га је одбио, баш као и Пол Њумен, Макс фон Сидоу и Мајкл Кејн. Последњи од њих, Кејн, у својој биографији је записао да је управо он предложио Омара Шарифа за ову улогу, иако му је Лин већ наменио улогу Паше, Лариног законитог мужа.

Марлон Брандо је одбио понуду редитеља да оживи немилосрдног политичара Комаровског, који загорчава живот главних јунака, а животну прилику добио је и искористио његов пријатељ и колега Род Штајгер. Улогу докторове супруге Тање добила је Џералдина Чаплин.

Трагање за глумцима данас, вероватно, ником није важно, јер је публика одавно рекла свој суд и оценила да је кастинг савршен. Захваљујући најбољем маркетингу - реклами “од уста до уста” - “Доктор Живаго” је био најгледанији филм те године. Критичари су замерали да је предуг (три сата), да је запоставио важну ратну причу зарад љубавне, али за гледаоце ништа није било важније од романсе Ларе и Јурија у чаробним руским пејзажима.

Уверен да је жена са марамом на глави изгубљена Лара, Јуриј искаче из трамваја и покушава да је дозове. За смрт која се одиграла иза њених леђа, Лара никад неће сазнати.

И ту се, у сцени која се не заборавља, завршава ова велика љубавна сага. Али, за гледаоце, као и за читаоце бесмртног Пастернаковог дела, и данас “живи” дилема: да ли је Живаго морао да умре и да ли баш на корак од своје велике љубави.

Пола века филма “Доктор Живаго” | Култура | Novosti.rs

"Не пристајем на стање где ја, као слободан грађанин ове земље и универзитетски професор, не могу износити став о добробити моје државе и мог народа", навео је Фајгељ у изјави коју је пренео његов адвокат Пекић

Андреј Фајгељ

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Нови Сад: У кругу Клиничког центра ухапшен с пушком
• 
  Краљ сканка митом хтео да избегне робију

• Ухапшен због напада на службеника амбасаде Бразила
• Ухапшена два припадника банде "Пинк Пантер"
• Ливно: Ухапшен због убиства мајке, брата и снаје!

Под сумњом да је прекршио члан 309. Кривичног закона Србије, који се односи на насилну промену уставног поретка, вечерас је у Новом Саду, како јављају београдски и новосадски портали, ухапшен професор Андреј Фајгељ, позивајући се на изјаву његовог адвоката Марка Пекића. 

На основу непотврђених информација, како наводи ИН4С, непосредни повод за хапшење је био видео Фајгеља на његовом Јутјуб каналу у којем говори да је Александар Вучић у континуитету Србији и српском народу током бриселских преговора приређивао понижење, закључно са посетом генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга, којег је премијер Србије дочекао хлебом, сољу и почасном гардом.

Фајгељ сматра да је то највеће понижење које је Србија доживела у времену свеопштег рушења вредносног система, преноси портал ИН4С.

Према истом извору, Фајгељ на крају обраћања каже да се ово неподношљиво стање у Србији може решити само на један начин и наводи да је тај начин описан у уџбеницима историје за основну школу.

По речима адвоката Марка Пекића, правног заступника Андреја Фајгеља, његовом брањенику је одређен притвор у трајању од 48 сати.

Пекић је, посредством портала ИН4С, пренео поруку Фајгеља да ово хапшење неће променити његово мишљење.

"Не пристајем на стање где ја, као слободан грађанин ове земље и универзитетски професор, не могу износити став о добробити моје државе и мог народа", навео је Фајгељ у изјави коју је пренео његов адвокат Пекић.

Ухапшен Андреј Фајгељ | Хроника | Novosti.rs

Koliko su delotvorne zabrane danas ? (Odgovor Olje Bećković)

Koliko se realno, na dugoročnom planu, postiže time što će jedna emisija, ili jedan medij biti ugašeni? Koliko je takvo gušenje uspešno, danas, u takozvanoj eri interneta, blogova, društvenih mreža...?

- Kao što vidite, uspešno je. Nekome kažete „postoje društvene mreže, ima se gde biti slobodan“, a onda po javnim preduzećima zaposlite trupe i desetine hiljada ljudi zaduženih da udaraju pluseve i minuse. I onda isto tako prođeš, kao i u bilo kom mediju. Tako se po društvenim mrežama stvara jedno potpuno lažno javno mnenje, lažna slika. Sad je pitanje koliko je to efikasno da sam sebe zavaravaš. Iz našeg ugla nije, ali iz njihovog očigledno jeste. 

Da li to govori o njihovoj moći, ili pre o nemoći, budući da su toliko nesposobni da se izbore sa drugačijim mišljenjem i da im ne preostaje ništa drugo nego da to mišljenje zabrane?

- To su vam te psihološke igre iz osnovne škole. Imate jednog siledžiju koji maltretira sve oko sebe, a mi onda kažemo: „Znaš, to je zato što je on zapravo užasno nesiguran u sebe.“ Ovaj agresivac je zapravo strašno nesiguran, i onda nas on zato sve bije, maltretira, pljuje i gađa. A šta ja imam od toga što je on u suštini nesiguran? Dakle, pričamo o tome. Ako ste vi toliko jaki, što ste onda toliko zapeli da ne date nikome da zine?

A šta je sa medijima, sa tom „slobodnom rečju“, gde je njihova moć, postoji li?

- To je opet ista priča. Oni će vam reći: „Kakvo gušenje medija? Evo, imate Vreme, imate Nedeljnik, imate NIN.“ Vi kažete: „Ok, da, imam to, ali ukupan broj čitalaca sva tri nedeljnika je, ja mislim, hiljadu i po.“ Dakle, suština je u uticaju. Kažu, premijer nema nijednu televiziju, „samo Pink“. Pa šta ćeš više od „samo Pinka“?! A pritom uopšte nije tačno da je samo Pink. Čak i da je tako, bilo bi previše, to je već tragedija. Imaš jednu takvu televiziju, imaš neki tabloid od 25 dinara koji se prodaje u tiražima od stotine hiljada, i to je pet puta uticajnije od svega ostalog. Tako da vi onda možete da imate medij u kom je moguće da čujete ili pročitate i jedno, i drugo, i treće mišljenje, ali to nema nikakvog uticaja, nema snagu.

                    = izvor : izvod iz intervjua  Olje Bećković

Костић за Новости: Не могу да ми одреде шта да мислим

Владимир Костић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Председник САНУ: Једино политичко питање је како достојанствено напустити КиМ
• 
  Вулин: Надам се да председник САНУ то није рекао

• Томови непостојећег језика
• Представљен 19. том речника САНУ: Најбоља српска књига
• Академици не знају за старлету запослену у САНУ

НОВИНАРКА којој сам дао интервју била је професионална и није ме испровоцирала да кажем било шта. Изјава коју сам дао је мој лични став, а не став Академије. Није у реду да о мојим ставовима дискутују људи који нису ни чули интегрално шта сам рекао. Нећу да дозволим да ми неко одређује шта смем да кажем, а шта не, и шта је јединствени корпус мишљења кога треба да се држим. Мислим да је важно да искажем мишљење и када оно није погодно колективном уму. Нећу да говорим о томе да ли сам патриота или не. Из Србије сам могао да одем 20 пута, за велики новац, али сам одлучио да овде останем са својом децом и унуцима. Нека Србија сама одлучи коме ће да верује - поручио је председник САНУ Владимир Костић за "Новости".

Костић је раније изјавио да је у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово, јер "ни дефакто ни дејуре није у рукама Србије".

- Неко овом народу мора да каже да Косово више није дефакто нити де јуре у нашим рукама. Бојим се да је, у овом тренутку, једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово које дефакто и де јуре више више у нашим рукама. И то неко овом народу мора да каже- рекао је Костић за Радио Београд.

Костић за Новости: Не могу да ми одреде шта да мислим | Политика | Novosti.rs

Слобода је само илузија

СРОДНЕ ВЕСТИ

• Необични сусрети писаца и преводилаца

ТЕК што сам завршила огромни роман, писала сам га четири године. Зове се "Јаковљеве лестве". Још није објављен. Изаћи ће крајем октобра на руском. Сада се одмарам - каже, у ексклузивном разговору за "Новости", Људмила Улицка (1943), једна од водећих савремених руских књижевница.  

Упркос тешкој болести са којом се бори, раку дојке, Улицка је непоправљиви оптимиста, и, како каже, ужива у животу. Пише и објављује, активна је у јавном животу, неуморно говори о друштвеним и културним догађајима. Светску славу и пажњу стекла је причама и романима, које су пратиле најважније руске и међународне награде, али и учешћем у протестима против Путина, критиком сукоба у Украјини, преписком са руским олигархом Михаилом Ходоровским...

Живи у Москви, а између честих путовања због превода, страних награда и позива на књижевне фестивале, нашла је времена да за наш лист и српске читаоце одговори на питања о роману "Случај Кукоцки" (који је недавно поново објављен код нас у издању "Архипелага", и у преводу Неде Николић Бобић), о писању, снази књижевности, данашњем свету и Русији, успоменама на Србију.

- Роман "Случај Кукоцки" повезан је са важним делом мог живота: почела сам као биолог, генетичар, а пре доласка на универзитет радила сам као лаборант у хистопатолошкој лабораторији. Управо на том практичном послу први пут сам се суочила са дубоким питањима, не толико биолошког колико филозофског карактера. То је био само први додир, и прошло је много година пре него што сам се усудила да говорим о светости живота, не само о животу будућег човека, још нерођеног, већ и одраслог. Више од свега мене је занимала граница која дели живот од смрти, и томе је посвећен највећи део романа "Случај Кукоцки" - каже Људмила Улицка.

ЗАБРАЊЕНЕ КЊИГЕПОСАО у генетичкој лабораторији Улицка је изгубила у време цветања самиздата, јер је на својој писаћој машини прекуцавала забрањени роман. Тако се завршила њена научна каријера и отпочела књижевна. У прво време живела је од писања драма и сценарија за позоришта, радио и телевизију. Приче је почела да пише веома касно, деведесетих година, и од тада настаје њена муњевита књижевна каријера. Међу најважније књиге убрајају се романи: "Соњечка" (1994), "Медеја и њена деца" (1996), "Случај Кукоцки" (2001), "Данијел Штајн, преводилац" (2006), "Зелени шатор" (2010), и књиге прича: "Сиромашни рођаци" (1994), "Љаљина кућа" (1999), "Девојчице" (2002), "Провидне приче" (2003)...

Да ли сте успели у намери?

- Не могу да кажем да сам разрешила ниједно од ових питања - али сам настојала да им се у роману приближим колико год сам могла. На крају крајева, ја не видим своју улогу у томе да разрешавам питања, већ у томе да их препознам и да утврдим њихове границе.

Тај роман вам је донео награду "Руски Букер" 2001, чиме сте постали прва жена која је добила најзначајније национално књижевно признање. Како је то утицало на вашу каријеру?

- Пријатно је добијати награде. Али признајем да имам много различитих награда. Најупечатљивија је била прва - награда "Медичи", у Француској, 1996, године, за повест "Соњечка". За мене тада нико није знао, ни у домовини. А мени најдража - награда града Будимпеште - мени је означила потпуну победу културе над политиком, јер у Будимпешти, где ми је ова награда уручена, још нису зацељени трагови руских граната из 1956. године. Награде су веома корисне за младе писце - помажу им да освоје читаоце. С временом, ауторска таштина се смирује. Истина, код мене је није нарочито ни било. Ја имам друге недостатке.

Шта је за вас писање? Је ли оно шанса да се анализира прошлост, да се суочимо са њом?

- Апсолутно. Управо то је оно што ја увек говорим младим писцима када ми доносе своје прве радове и питају ме да ли треба да пишу. Да, апсолутно, треба: нема на свету поучнијег занимања - када човек пише, он изнова размишља, потом покушава да најпрецизније изрази своје мисли, а само писање има предиван психотерапијски ефекат.

Шта вас интензивније инспирише: крхкост човека или његова снага, моћ преживљавања?

- Ни једно, ни друго. Људска снага често застрашује, слабост изазива сажаљење. Можда ме највише од свега инспирише милосрђе. А милосрдни умеју да буду и јаки и слаби. Мислим да то показују јунаци у роману "Случај Кукоцки".

Која снага лежи у књигама и речима?

- Па, то зависи од човековог карактера. Мени су од најранијег узраста реч, књиге и књижевност уопште веома много значили. Многим другим људима - не значе ништа. Сви смо различити. То није ни добро, ни лоше. Мени је, међутим, увек било занимљиво да разговарам са онима који су, попут мене, проналазили смисао у књигама.

У каквом свету живимо?

- Сви ми живимо у различитим световима. Мислим да не грешим много ако кажем да свако живи у оном свету који је сам себи створио. Ја живим у фантастичном свету - имам дивну породицу, предивне пријатеље, занимљиве разговоре. А сваку гадост трудим се да не пуштам у свој живот. То није увек могуће, али се трудим.

СОВЈЕТСКЕ ЖЕНЕ"СЛУЧАЈ Кукоцки" сматра се великом књигом о руској историји 20. века и једним од најзначајнијих романа светске књижевности модерног доба. Улицка у овом роману храбро проговара о једном аспекту драматичног раскида са историјом који се догодио у Русији 1917. године. Совјетске жене, у духу револуционарне етике, губе право на абортус, а двадесет хиљада Рускиња умире годишње од последица надрилекарских прекида трудноће. Роман на специфичан начин обрађује тему физичког, али и менталног абортуса: како прекида нежељене трудноће, тако и одстрањивања нежељених мисли.

Мислите ли да интелектуалци могу да направе разлику, утичу на јавност и промене ствари?

- Не знам. Уверена сам да ми можемо да поправимо живот једни другима, ближњима, макар мало. Свако има свој дијапазон активности, међу мојим пријатељицама има и оних које успевају да учине невероватно много: једна је организовала прво и најбоље прихватилиште у земљи, друга помаже затвореницима који су одлужили казну, једна ради много за болесну децу. То и јесте права јавна служба.

Шта је најозбиљнија последица комунизма и совјетске ере?

- Рашчовечивање човека. Уништавање најбољег дела становништва. То и јесте права катастрофа. Све остало су ситнице.

Зашто су вас у домовини нападали као писца?

- Не, ја нисам изложена прогонима. Смешно је о томе говорити. Читав живот сам радила оно што сам желела, оно што се мени допадало. Ја нисам била у затвору. Власт има разлога да ме не воли, али ни ја њу не волим. Ни ранију, ни садашњу. Ниједну. Срећом, власт ме мало примећује, повремено напишу неку гадост у неким од одвратних новина. Не, не - све је у реду. Из земље не прогоне, хвала богу.

Рекли сте једном приликом да је култура доживела тежак пораз?

- Да ли сам се ја баш тако радикално изразила? Можда у некој конкретној прилици... Људска култура је неуништива. Понекад изгледа да политика над свим доминира, свиме управља, али знамо да је и политика део културе, нипошто најзанимљивији.

Како је данашњим уметницима и писцима у Русији, има ли слободе изражавања?

- У масовним медијима нема никакве слободе. У књижевности ја не осећам никакав притисак. Живимо без цензуре. Политичких слобода нема, али их у Русији никада није ни било. Само илузија. Што се тиче личних слобода - то је сложеније питање. Али мени се чини ако поставите себи задатак, можете га у потпуности испунити. Али за то је потребно да платите.

У каквој успомени носите Србију?

• Била сам једном у Србији, на Сајму књига, пре пет година - то је један од најлепших сајмова које сам видела: веома брзи преводи великог броја европских књига. Значајни издавачи. Не могу ништа да кажем за квалитет превода, али ја сама имам занимљиве преводиоце - веома пријатне за разговор! Најтужније што сам видела у Србији јесте велики број недовршених кућа по селима - како су ми казали, домаћини су отишли на рад у иностранство да би подигли куће, али су тамо и остали. То је светски процес. Жалостан.

Слобода је само илузија | Култура | Novosti.rs