НАКОН ЧЕТРДЕСЕТОДНЕВНОГ ПОМЕНА.... / Бела Тукадруз

Из  "Бележнице" Уредника "Заветина"

Из једног писма  послатог у Канаду   (21. 03. 2016)

Поштовани,

драги Господине,

добио сам данас Ваше писмо са фотокопијама, признајем нисам га очекивао.

Вратио сам се из Звижда, или Хомоља, тј.  села Мишљеновца, где смо давали помен нашем покојном оцу ових дана, а онда обилазили део имања, престрављени крајњим резултатом јебене тзв. комунистичке револуције у СФРЈ и Србији. Видели смо страву и такво опустошење, у нашем родном месту и  посебно прелепом засеоку Дубоки Поток, куда нас је пут навео док смо обилазили њиве које нам је оставио отац у наслеђе. Синоћ сам се вратио са синовима у Београд, и сишао код жене која живи у центру да будем са њом, јер водим рачуна о њој пошто је оперисана од оне најгоре болести (...); могао сам да одем и учествујем у обичају четрдсетодневног помена, сто и десет километара даље од Београда, јер је из Немачке дошла ћерка моје жене на десетак дана. И синоћ, кад та млада жена оде у свој београдски стан преко Дунава, ни десетак минута после, комшиница повика -Мирко, Мирко, Мирко, као да је неко дави. Док сам се обукао и истрчао, видео сам чудо: на паркингу сервиса за ауто прање у Принциповој неки лудак ми је обио југо (1988), узео волан и побегао. Пре три недеље, опет су ми на истом месту, у центру Београда, обили исти ауто, украли део волана, део алаата из гепека, радио и итд. Тад нисам позвао полицију, синоћ јесам. Узели су податке, рекли су да само закључам и не дирам ништа. Што сам и учинио.  Тек око десет данас дошла је полиција, нису ништа снимали, мисле да су отисци "прљави", ако баш хоћу, да напишем пријаву против НН лица, "али не очекујте нешто, много има лопова, и често насрћу на такве аутомобиле као што је Ваш, тако да... кад се одлучите, ми смо у соби 55 Савског СУПа..."

А Ви  ми, драги Господине, пишете у најновијем писму да покушам  да "пронађем", "ко је у моје име" "послао лажну поруку" у новембру 2015. године! Ви  мора да сте велики оптимиста, или имате некаква другачија искуства?

Добио сам Ваше писмо у новембру 2015. године, тачније писано 20. новембра - проследио сам Ваше адресе  - електронску и кућну - Господину историчару  (...), од њега сазнао да Вам је отац народни херој, од других да вам је име и презиме књижевни псеудоним, што је у реду, и ја сам узео од пре десетак година псеудоним за своје књижевно име, јер тих Лукића у српској књижевности има "као кусих паса", што би рекао наш народ. Надам се да је Господин () написао нешто о Вама, што је рекао да хоће, али ми никад више није писао, а право да Вам кажем, нисам очекивао ни да ћете ми се ни Ви јавити.

Ја сам учинио нешто за Вас, и као уредник и као земљак, и мислио сам да је то довољно.

Природно. И да је ту тачка.

Наравно, да сам згађен поступцима свих тих гадова измилелих из ко зна којих пацовских канала и који се лажно представљају, да се окористе, или да некоме загорчају живот; али ја нисам електронска полиција, не могу да се тиме бавим, јер имам преча посла. Жена ми је на смрт болесна, треба бринути и о  кући, имању у Мишљеновцу, и о синовима, који су незапослени... али, то је део моје судбине. Ако имате неку другу, сигурнију електронску адресу, јавите се преко ње, ако желите да се дописујемо, можда сарађујемо, откуд знам? 

Свако добро, Господине, не узбуђујте се много због тих патолошких типова и не наседајте на јефтине провокације ситних електронских лопова.И молим Вас, гледајте да ме не доводите у везу са тим стрвинама  који користе туђе идентитете да би правили штету - иако се лично никада нисмо упознали, ваљда сте схватили да ја припадам неком другом соју људи. У шта не сумњам.

Надам се да је то то.

Мирослав Лукић, ур.

Напуштени салаш, један од многих напуштених 

ДОЛАЗАК ПРОЛЕЋА  или Електрификација удаљеног засеока – 

после неколико деценија споменик без обележја

Село Мишљеновац (општина Кучево, Звижд)  бројало је преко 215 домаћинстава (пре 1941. године). Оних петнаест кућа чинила су домаћинства засеока Дубоки Поток и Басаре, на планини, тј. у Басарама. Тамо је сеоска општина имала у комаду  око 330 хектара шума, које је требало поделити још пре почетка Другог светског рата, али до поделе тог великог шумског комплекса није дошло јер Мишљеновчани нису могли да се договоре – како поделити то шумско богатство. Наводно, учесници Првог светског рата, тј. Чланови породица погинулих тражили су  већи део, и није дошло до поделе. То огромно шумско пространство са две речице -  Дубоким Потоком и Манастиричком реком (извире у нашем буквику на Паљевинама  или на Бандери)  после Другог светског рата отела је држава, и сада ту шуму држе тзв. Србија шуме. Тај потес тзв  јужног атара  села Мишљеновца – планински – до средине шесдесетих, био је познатији у Пеку од других  делова мишљеновачког атара зато што је на њему било  три велике бачије  - Санде Уцета званог „Черкез“, Стојана Ивиног и Ђокићева, све су биле распоређене на разумном растојању једна од друге – од Паљевина до Дубоког Потока. Током пролећа и лета, ове бачије су чувале овце не само Мишљеновчана, него и из суседних села (Раброва, Макца, Велике Бреснице и других).  Понекад  су се – на рабровској пијаци -  становници равничарских села, на првом месту Рабровци, покушавали да изругују  Мишљеновчанима  називајући их  „Басарци“ (планинци, лисци).   Рабровци су, у своје време, успели да преваре Мишљеновчане и да им узму пијац средом. Јер Мишљеновац је био, рецимо, 1862. године село са Мезуланом, и седиште практично три данашње општине (односно среза) – Кучевске, Голубачке и Великоградиштанске. То је био веома простран срез. А изградњу Мезулане у  Мишљеновцу, помогао је кннез Алексанмдар Карађорђевић – син Вождом, а  чукун - деда  Принца Престолонаследника Карађорђевића.  Басарци – то није био надимак Мишљеновчана, не.  Басарци су били јатаци партизанима – у Другом светском рату. Тамо су они имали  своје потајнице – земунице, због релативног неприступачног положаја и удаљеног од друмова и железничке пруге. Партизани су Басарцима, осиромашеним, Мишљеновчанима, горштацима, који су се у гору повукли на своје појате још у деветнаестом веку због тога што им је сеоска шумска утрина омогућавала релативно подношљивији живот, ко зна шта обећавали, али ништа од тога нису испунили. Није било печених шева, не; напротив. Мишљеновац је крајем шесдесетих добнио струју, али не и Дубоки Поток и Басаре, јер су  засеоци били на скоро пет километара јужније од центра села Мишљеновца.  Деца Басараца су ишла у основну школу у Мишљеновцу.  Често су каснили по неколико часова, а понекад би  и заспали на часу. Ученици и наставници су их пуштали раније са часова да би стигли пре мрака у своје засеоке у које су путовали по сат или два сата. Узбрдо – низбрдо.  И колико знам, само је једна девојка из тих засеока завршила средњу школу. Неко се од тих „партизана“ „сетио“, и узео је после четвртог рареда основне школе, да настави даље школовање у Београду. Дубоки Поток и Басаре  вероватно никад не би добили едлектричну струју  почетком седамдесетих да се није заузео пок. Михаило Лукић, предратни деловођа општине Мишљеновачке...

И да ту застанем мало.

Ето како све то изгледа кад се приђе још мало ближе, макар и окаснело...  (Ур. "Заветина", М. Лукић)

Михаилу Лукићу смо пре неколико дана давали четрдесетодневни помен у Мишљеновцу, по обичају који већ дуго важи у нашој фамилији. Неколико дана после тога, били су лепи дани, па смо мој брат и ја (по прешњем договору) кренули да обиђемо део имања који нам је  отац „проследио“ од дедова. Рано једног јутра кренусмо уз сеоски поток, Зукву, јужно, уз Жуто Брдо, према Раскрници, и Сипаницама, где имамо њиву испод које зјапи гротло потопљеног рудника каменог угља, и даље према Дубоком потоку, не и Басарама, Камитој Главици... Нисмо баш ишли „пречицом“  трасом  бандера  Мишљеновац – Басаре, јер та траса на неким местима пролази кроз потесе претворене у континенталну прашуму, пуну дивљих свиња, шакала и вукова, него путем, тј. Остацима  некадашњих сеоских путева. Кад смо се приближили Заногама, зачули смо завијање шакала у шумарку, неко од нас који смо пошли у ту напорну шумску шетњу дугу (кад се узме у обзир све – то је неких петнаестак километара), неко рече:“Еј, бре, ви пишете књиге, колико сте их написали, ко ће се тога сећати кад помрете, а Браћо Лукић? А видите ове бандере које још увек зује, оне су  живи споменик Вашем оцу!“*

Кад смо дошли у Дубоки Поток, вођени електричним стубовима до салаша  пок. Милана Марковог, обновљеног салаша и станишта, на лепом месту, схватили смо да ту нико више не живи. Да су многи салаши и куће – пропали, осим Зрнкове, који је, како кажу у последњем тренутку своју кућу  продао Рабровцима – Ловачком друштву, Филиповог салаша... Као дечака, овде су ме изводили  кад смо ишли на бачију, овце су тада чували  Боле Башић, Мика „Луне“, Рада „Рус“ . Овчари би ме изјутра, понекад повели са собом кроз букове шуме према пашњацима, али ја се тога данас, једва сећам.  Нисам још увек био пошао у основну школу, то је могло бити 1956, не после тога. Следеће године се родио млађи брат... то сам упамтио много боље. Остатке те бачије видео сам  у време  бомбардовања Србије (оне апокалиптичне 1999.), када сам старијег сина водио и на Паљевине -Паљевине су изнад  Малих Паљевина и Басара) до Дубоког Потока, дакле пре 17 година. Тада је Дубоки Поток био испражњен, остали су само старци, а млађи су отишли у иностранство, и већ су  неки од њих сазидали нове и вишеспратне куће у Мишљеновцу. Тада сам  видео  да је ђаво стигао и у овај заселак и да  ће, кад старци помру, све запустети, као и у многим селима на југоистоку Србије. Видео сам и црвено камење округло и крупно у Дубоком Поотоку, које је ту пало са неба, јер Поток није имао снагу да га ту догура. Видео сам прелепе петлове на Филиповом салашу, где нас је Филипова мајка  гледало изненађено – шта ми ту тражимо? Сав нормалан свет је одавде побегао. Било је, дакле, живих људи, а онда су  неки – нико није одгонетнуо зашто – дигли руку на себе. Прво муж, па неколико година касније жена. Били су писмени и верујући – запалили су свећу пре него што су се обесили, написавши да својта никога не терети, да су се на то одлучили због нечега и да то не препоручују другима. Онда се један ловац устрелио  на прагу своје куће... Тако су нестајали људи Дубоког Потока и Басара. Међу последњима је умро и Милан Вивин, који је – пошто није имао наследника, своју кућу и имање  „преписао“ неком од Влаха уз Мустапића, јер су му они били ближи од Мишљеновчана.

Други уредник "Заветина", Г. Александар Лукић, на обалама Потока шумског

То место, или атар засеока Дубоки Поток, има прелеп положај. Ту су живели наводно калуђери у време деспота Стевана Лазаревића, који су побегли из великог манастира у Каони од прогона Мађара и азапа  према Мишљеновцу, где су  у Зукви, то јест крај лековитих извора у Лешју подигли дрвену богомољу (по предању), где је пре десетак година подигао малу и богоугодну цркву  унук Милана Марковог са својом породицом, за спас своје душе и својих најближих. Али су после неког времена ти калуђери кренули према Дубоком Потоку, где су оставили једну велику стублину, у Церју, чијих се  градитеља нико више није сећао. Та стублина са обилном водом постоји и данас. Не зна се судбина тих избеглих српских калуђера; један од њих,  инок из Далше, одлази у манастир Благовештење, близу града Ждрела, где је радо био примљен  од духовника кир висариона и од браће, преписивао је једно од Јеванђеља  на коме је оставио дужи запис о уништењу великог манастира у Каони и страдању  његових калуђера. Инок из Далше је преписивао још  Књигу о судијама, III КЊИГУ МОЈСИЈЕВУ КОЈА СЕ ЈОШ ЗОВЕ ЛЕВИТСКА, ЗАКОНЕ ПОНОВЉЕНЊЕ, Зонарину хронику...

Свуда  наилазимо на трагове нестајања.  Да ли су ти Мишљеновчани  који су напустили  Дубоки Поток и Басаре срећнији данас у том свету у којем живе сада?

Наш пријатељ "Гаги" на обалама шумског потока, који живот значи...

На југоистоку Србије  постоје неописиви призори пропадања много чега, села на првом месту. Али тога има и у  северној Србији, у Војводини, и другде.  Не једно, него хиљаде села српских полако нестају.  И пред том чињеницом – многи очи затварају.

Али, не нестају само села у Србији. Нестају  и многе друге ствари. Стручњаци Музеја у Мајданпеку упозорили су на „алармантно лоше стање“ једнoг од најстаријих археолошких налазишта рударења у Европи! Реч је о археолошком локалитету Рудна глава код тог града где је откривен рудник бакра из млађег неолита, од пре око 7.000 година. Кустос Природњачке збирке Музеја у Мајданпеку Боривоје Крчмаревић, рекао је новинарима да од 1989. године, када су завршена истраживања, држава није показала интересовање за његово очување од пропадања, преноси Бета. „О важности локалитета Рудна глава говори чињеница да је проглашен за непокретно културно добро од изузетног значаја. Нажалост, држава није показала да мисли довољно на овај локалитет“, нагласио је Крчмаревић. Према његовим речима, у музеју у Мајданпеку може се видети алат које су винчански рудари користили на Рудној глави, као и друго оруђе, оружје, накит, бакарни новац, предмети од керамике из праисторијског и античког периода. На том локалитету откривен је и чувени „жртвеник“ који се доводи у везу са почетком рударења на просторима источне Србије.   

 

Погледајте на шта личи Пек, златна лепотица коју Бог није завештао само данашњим генерацијама...

Пре више од годину дана неки медији су  писали директно и жестоко: „Да ли нека земља може себе називати демократском где један од стубова те демократије – правосуђе није у употреби већ дуже од три месеца. И стиче се утисак да никога није брига. Ни Запад, ни Исток, а ни домаћу јавност. Европски представници су пуни хвале за политику коју над Србима спроводи Александар Вучић, али не желе да нам отворе ни једно поглавље на путу ка ЕУ. Недвосмислено су показали спремност да премијера одрже на власти по сваку цену, јер само са њим на челу они могу да спроведу оно што су наумили. Да Косово стекне пуну независност, да се Република Српска демонтира и утопи у босанско море, да људи који они одреде испод цене додју до власништва над енергетиком, телекомуникацијама, рудним богатствима… И то ће радити до последњег незапосленог Србина, жмурећи на цензуру и сваку врсту насиља који ће њихов експонент у Србији применити. Јер, и они и Вучић имају исти циљ. Једино је нејасно како гласачи напредњака то могу да помире у својој глави, не воле Американце, мрзе Немце и ЕУ, а гласају за човека кога су ти исти лако припитомили да спроведе све шта су наумили. Можда они најбоље познају свог лидера, за кога водитељ на јавном сервису каже да је популарнији од Цркве, па ко веле, ако смо већ изгубили посао, веру, наду и немамо шта да једемо, бар смо главе сачували. Мало ли је то у оваквој Вучићевој Србији! Мртва се глава по сокаку ваља, па се и горему нада. Ову најужаснију реченицу у српском језику, насталу у време најжешћих турских зулума је од заборава отргнуо Вук Караџић... (Срђан Шкоро : Србија пропада – Вучић напредује  )

 

Шта вам говори и ова слика Пека? Говори ли вам ишта? 

И? Да ли је то ико чуо? Зар није чујнија ова шумска басарска тишина? Тишина нестајања.  Тишина у којој се само чује жуборење потока? Гљиве су обрасле букова стабла, оборена, трула, ове гљиве се у тишини хране целулозом, не производећи отпад. Ове гљиве јестиве и широке као кравље уши. Ко их и да ли их бере? Да у овим шумама нема вргања, зар би ико овамо бануо који пут годишње осим ловаца и дивљих свиња? Више је ловачких чека у Мишљеновачком атару од  салаша. Некада их је било на стотине, свака и осредња кућа имала је салаш. Породице су биле мале задруге, сваштарске.  Овде би било одлично за малине, јер су малине вредније од трњина и шибова, и другог бодљикавог растиња. Четрдесетих година минулог века, још док није прорадила железничка прига  (Београд) Пожаревац – Кучево, камени угаљ су из рдудника у Сипаницама  до Градишта и Пожаревца  превозили запрежним возилима, живело се. Трајало. Опстајало...  Последњи пут су овде малине гајене шесдесетих када је  управник Економије Зем. Задруге „Златни Пек“ био Михаило Лукић. Онда је то постао нерентабилан посао, и малињаци и вишњици на Циганским Пољанама изнад Мишљеновца су  зарасли у трње, и трњаци су и непрегледни баремари освојили и тај део!

Видео сам стравичне примере одустајања и напуштања животног простора, на коме су  трајале и опстајале генерације предака. Последњи пут сам, понављам, туда пролазио у време бомбардовања Србије, значи пре седамнаест година; и тад је било много тужно, али је данас и застрашујуће и горе него у време Кочине Крајине, буне капетан Коче Анђелковића. Тад је овај крај, иначе опустошен, десеткован, али шта ми знамо о тим турским одмаздама? Временом су долазиле још веће несреће и нестајања, која су потискивала она претходна, а онда је све тонуло у неки  суноврат времена, у бездан. Заборав без краја.

Нама су наши родитељи оставили ово што смо наследили, што су стицале читаве генерације, кућу и сеоско газдинство. Шта ћемо ми оставити нашој деци и унуцима? Пустош, брда пластике, и неке отровне реке и баре? 

___

  * „Вук Стеф. Караџић у Географско-статическом описанију Србије, први пут објављеном у забавнику Даница за годину 1827, у оквиру поглавља „Имена села“, записује и назив села Мишљановац, (кнежина Пек; Наија Пожаревачка). Ни после 180 година после тога, Мишљеновац није добио неко писано сведочанство о себи. А у размаку од двеста последњих година, толико се тога догодило, и у свету, и у Србији, и у Мишљеновцу, да би се о томе могло писати и написати иха-хај. Михаило Лукић (1925), предратни деловођа општине Мишљеновачке живи дуго; напунио је осам деценија, и запамтио је многе ствари. Вуковским, народним, мишљеновачким говором, Лукић је саставио хронику невеликог обима о свом родном месту, ограничивши се на период 1930-2007, који најбоље познаје, али, завиривши и у дубљу прошлост места, које сигурно постоји у 14. веку под истим именом, и помиње се у више извора. Вероватно је писца ове књиге нагнало да се под старост лати пера – страх од заборава, који прекрива све, па и највеће жртве. У ствари, М. Лукић никад није ни испуштао перо из руке: чим је завршио основну четвороразредну школу, нису га дали у гимназију родитељи (како су учитељи предлагали његовом оцу Станку) – почео је да ради као општински шегрт-писар, да би као младић током другог светског рата вршио дужност општинског писара… Пишући своју хронику, Лукић повремено прелази и на лични тон, тон непоткупљивог сведока; и проговара о стварима које су многи заборавили, или прећутали. 139 Хроника о Мишљеновцу и Мишљеновчанима писана је доста непристрасно, сигурном руком човека дугог и доброг памћења. Понекад хроника једног села прераста, на тренутак, у новију историју Србије. Лукић не пише хагиографско дело, напротив. Он не крије да презире – нарочито послератне хагиографије, лакировке. На основу ове књиге могу бити написане и неке друге. Ова књига може бити углед, не само околним селима, да и она пронађу своје повесничаре и сачувају од пропадања оно што се да сачувати. Михаила Лукића не треба посебно препоручивати: препоручује га оно што је написао, што је подстакао (не само као писар, правдољубив и истинољубив човек, слободоуман – што је под комунистима коштало, и њега лично и његову породицу), већ и као отац. Рукопис ове књиге није дотериван, томе се аутор противио. Приликом уобичајене редакције, отклањане су уочене грешке, али у стил рукописа није се дирало. Коме је намењена ова и оваква књига? Потомцима, пре свега. Да не забораве. Заборав у Мишљеновцу није посебан облик памћења, већ својеврсно мучење и лавиринт. После ове и овакве књиге, могу се писати друге. Можда и детаљније и обимније? Да ли и истинитије? Крајем августа 2007. М. П.“

(БЕЛЕШКА О ОВОМ ИЗДАЊУ. - Михаило Лукић МИШЉЕНОВАЦ И МИШЉЕНОВЧАНИ 1930-2007 Хроника Одговорни уредник М. Лукић Рецензент Мирча Пек Дизајн књиге А. Лукић На корицама Црква Вазнесење Господње у Мишљеновцу, фото Посебно издање часописа ТРЕЋА СРБИЈА Београд, август-септембар 2007. године Припрема и штампа Бела мануфактура Пресс Ова књига може се поручити, по повлашћеној цени од 250,00 дин. директно од писца: Михаило ЛУКИЋ , Мишљеновац, 12254 Раброво, или од издавача: Едиција ЗАВЕТИНЕ, 11000 Београд, Сердар Јанка Вукотића 1/ 13, .... по цени од 320,00 дин. плус поштански трошкови....) **

Расту нови брестови - Преко Пека, који ће нас надживети, као онај Запис у селу Љешница недалеко, који броји више од пола миленијума. Брестови су се сушили у Звижду последњих деценија онако како су се осипала и села која су се празнила из године у годину. Али Природа и Бог ће ваљда опет надвладати  страву и алавост прогреса и серијске производње, који су, као и американизам, свуда  уништавали древни начин живовања...

     ** Ово издање, штампано на папиру је распродато за неколико месеци у целини. Не може се више поручивати!  

IN MEMORIAM Михаило (Станков) Лукић (17. Октобар 1925 , Мишљеновац– субота, 6. Фебруар 2016, Мишљеновац)

Смрт свакога човека показује какав је живот био.  Да се живот дуговечног Михаила С. Лукића препричава, био би то  нелажни српски роман. Добар део живота,  Лукић је био од оних правих опозиционара, а своје опозиционарство, право, умало што није платио  животом – као веома млад -  завршивши у војно-истражном затвору, што му је после у комунистичком режиму предодредило судбину, на коју он никад није кукао. Они који га нису волели а имали су моћ или симпатије за једноумље, називали су га „Дрвени адвокат“,  зато што је као бивши општински деловођа и писмен помагао својим земљацима из Горњег и Доњег Звижда у разним судским споровима.

Михаило Лукић, снимак из 2013. године

Био је разумена човек, и никада се није прихватао решавања спорова за које није било никаквих изгледа. У најбољим годинама живота напустио је свој завичај и отишао – како се каже - трбухом за крухом, како би ишколовао синове. Према њима је био изузетно строг, као и према другима, најближима и Мишљеновчанима, себи, због чега баш није био омиљен.  Укопан је на једном од гробаља мишљеновачких,на гробљу Доње Мале у Поточићу, крај своје браће, очева, дедова и баба, крај своје покојне жене Наталије (1932- 2002),   у кругу најближих, а говор му је одржао кроз сузе млађи син Александар, рекавши између осталог, и то : Да је Михаило Лукић оставио својим потомцима  најбоље и најплеменитије наслеђе: васпитање. Љубав према истини и слободи.  Веру у веру наших предака. Што је некако природно, и у складу  са историјом племена којем припадају Лукићи, који се у Мишљеновац доселише пре више од двеста година, из крајинског села Јасенице, побегавши од зулума Пазван-Оглуа у Звижд, прво у Горњи, па онда у Доњи, који их је подсећао на њихов стари крај.  Све до Михаила, у фамилији Лукића, мушке главе су „одлазиле“  раније него обично, а Бог је Михаилу Лукићу одредио (тако изгледа) најдужи људски век (у фамилији)  да све повеже, ојача и учврсти.  Мало људи зна да је Михаило Лукић био стварни власник београдских „Заветина“, то чак нису знали ни  аутори „Заветина“, јер је Михаило живео далеко од очију јавности, сваке јавности, у кругу своје мишљеновачке куће. Није Михаило писао само  тужбе, молбе, приговоре и правне ствари – написао је и прву  нелажну монографију свог родног места Мишљеновца, која је још 2007.  године постала доступна свима на свету. 

Михаило Лукић, снимак из 2007. год.
Испред своје куће у Мишљеновцу

Живот је путовање кроз маглу. Смрт је излазак на видело.  Михаило Лукић је знао да је Сила, свака Сила гробница ума, и зато јој се одупирао. И у најтежим временима. Неко од оних који га мало боље познаваху рече: да је надживео све своје  непријатеље.  Наживео се Михаило Лукић у окриљу свог земаљског мишљеновачког дома, подсећајући своје најближе увек на неправду и на лаж :  говорећи да оне имају много завршетака, а истина само један.  Најбоље ненаписане књиге Михаила Лукића су његови синови.  Оставио им је најбоље наследство  - васпитање, добро васпитање, јер је то највеће добро које се може оставити деци. А не кућа и имање, коју је Михаило такође сачувао.

Бог да му душу прости!

Мишљеновац, Звижд, 10. фебруар 2016.  Преподобни Јефрем Сирин... - Б.

Београђанин Јоксимовић: Верујем да ће за неколико година ова фирма бити веома успешна и тад ћемо је продати. А онда, све из почетка

Фото П. Митић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• Кина: Нестао бизнисмен "тежак" 7 милијарди долара ?
• 
  Маша нови медијски магнат

• Сарајево: Пронађено тело несталог бизнисмена Чаушевића
• "Лисице" Перовићу због кредита?
• Погубљен кинески бизнисмен

КАО шеснаестогодишњак склопио је први посао. И успео. Наредне године могао је да бира између три стране компаније у којој ће да ради. Са деветнаест, зарађивао је четири просечне српске плате. У 21. години постао је власник сопствене фирме, а онда је ризиковао. Фирму, а пре свега знање и вештину интернет-пословања, продао је за позамашну суму. И, за овдашње прилике постао богат.

Готово невероватна прича Београђанина Радета Јоксимовића. Толико је инспиративна, да га на бизнис конференцијама од Београда до Лондона слушају док говори о свом искуству, како је као тинејџер, из своје собе у породичној кући у Жаркову, постао угледан пословни човек у ИТ круговима.

Данас Раде има 26 година, сувласник је америчке компаније која израђује пословне софтвере за америчко тржиште, а ради и живи на релацији Сан Франциско - Београд. Његово пословно искуство може да се мери са бардовима из света програмирања и савременог пословања уз помоћ нових технологија.

Како је могуће да један млади човек, као средњошколац, започне посао од израде интернет-сајтова и досања сан да се сврста међу најуспешније у свом послу?

- Све је почело случајно. Родитељи су решили да уведу грејање на гас и у дневној соби сам их затекао како разговарају са директором фирме - прича Раде. - У то тинејџерско време, проводио сам много времена на интернету, па сам име тог предузећа потражио на мрежи и видео да немају сајт. Некако смо почели да причамо о томе колико је интернет важан за пословање, поставио сам се као велики стручњак, објаснио да је будућност у интернету. Господину се прича допала и рекао ми је да му пошаљем

ЗРНА, РАСАД, ЖЕТВА / Јован Пејчић

Из нових књига српских књижевних критичара, историчара, професора....Књигу препоручују Петар Милосављевић, Леон Којен, и Мило Ломпар.

...
ПЕЈЧИЋ, Јован, 1951- 
        Зрна, расад, жетва : српска књижевна историографија, српска књижевна критика / Јован Пејчић. - Београд : Altera books, 2015 (Београд : Altera books). - 350 стр. ; 25 cm. - (Библиотека Калем преко ; 4) 

Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 307-333. - Од истог писца: стр. 337-340. - Регистар. 

ISBN 978-86-89937-17-6 

821.163.41.09(091) 
82.09(497.11) 
COBISS.SR-ID 215582732

о књизи

Аналитички и теоријски лик радова унетих у ову књи-гу дефинишу одреднице: наука о књижевности, рецепција књижевних идеја, књижевна критика, упоредна

Књижевност је изгубила снагу

Књига изазива реакцију и може да промени само оног ко је држи у рукама. Волим да гледам у прошлост, јер се одатле најбоље види будућност, каже у разговору за “Новости” један од најпревођенијих аргентинских писаца

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Подгорица: Руско признање Новици Ђурићу
• 
  Швејк, ипак, крив за све

• Драган Хамовић: Ћирилицу изгонимо из Србије
• Суочење заблуда са историјом
• Сам живот је оптимизам

ВЕЛИКИ је изазов бити писац у Аргентини, земљи Борхеса, Кортасара... Они свакој новој генерацији служе као путоказ, светионик - каже у разговору за “Новости” Гиљермо Мартинес, један од најпревођенијих и најцењенијих аргентинских писаца, који је допутовао у прву посету Србији.

Мартинес је први лауреат нове награде за причу “Гарсија Маркес”. Дела су му преведена на више од 40 језика, а код нас су објављене четири књиге, међу којима и “Неприметни злочини”. По њој је шпански редитељ Алекс де ла Иглесија снимио филм “Оксфордски злочини”. Иако је први пут у Србији, Мартинес има “везе” са нашом земљом, јер је на шпански превео дело српског математичара и књижевника Владимира Тасића:

- Познајемо се годинама, сарађивали смо на Оксфорду и добри смо пријатељи. Посећивао сам га и у Канади, где живи.

Један сте од ретких писаца који има докторат из математике?

- Не разликујем се од других писаца који су завршили психологију, права, социологију, можда је моје образовање само мало “драматичније”. Математичке алузије се појављују у малом делу мог књижевног опуса и не бих волео да ме по томе препознају.

И у вашим књигама има елемената чудесног, надреалног и мистериозног. Да ли је такво виђење света део латиноамеричког “фолклора”?

- Претпостављам да је то питање књижевне традиције. Волим да гледам у прошлост, јер се одатле најбоље види и разуме наша будућност. То је књижевна игра у којој се комбинује оно што је било, са нечим новим и оригиналним. Људска машта је безгранична.

Заједничка нит ваших дела су и снажни женски ликови?

- Жене су ми важне и у животу и у литератури. За мене су оне симбол нежности, лепоте, еротичности, а у исто време и снаге, одлучности и храбрости.

Латинска Америка је кроз историју била највећи “расадник” приповедача. Да ли су приче поново “у моди”?

- Овај књижевни род је дуго времена био запостављен у издаваштву. У међувремену је отворено неколико часописа специјализованих за ову врсту књижевности, Алис Манро добила је за приче “Нобела”, а установљена је и велика награда која носи Маркесово име. То помаже да сваке године “засија” неки други писац, да добије простор у медијима и скрене пажњу на ову врсту приповедања.

У чему је предност приче над романом?

- Латиноамерички писци у последње време све чешће пишу новеле, које су и мени драже, јер узимају оно најбоље из оба света. Имају целовитост, сажетост, атмосферу и набој карактеристичан за приче, а с друге стране, омогућавају писцу да, као у роману, развије ликове и радњу.

Латиноамерички “бум” променио је светску књижевност, али и начин мишљења. Може ли књижевност данас нешто да промени?

• Не верујем много у такву могућност. Чини ми се да књига на читаоце утиче појединачно, укуси су толико различити да је тешко замислити да једно дело у исто време изазове бурну реакцију стотину људи, а камоли неку бројнију скупину. Такву “снагу” данас, уверен сам, има само телевизија. Она може да произведе тај тренутни, масовни ефекат. Књига изазива реакцију и може да промени само оног ко је држи у рукама.

НАЈВАЖНИЈИ ЈЕ КРАЈ

КАДА пишете крими-романе, да ли почињете од расплета?

- Увек почињем од краја. Он је као светло на крају тунела према коме се пробијам. Мада, неколико пута ми се десило да почетни, замишљени расплет не одговара току романа и онда га променим. Мислим да је немогуће писати, ако немаш циљ пред собом. Као што каже стара изрека: “Ономе ко не зна где иде, ниједан ветар није добар”.

Гиљермо Мартинес: Књижевност је изгубила снагу | Култура | Novosti.rs

Пола века филма “Доктор Живаго”

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Филм који ће премијеру имати за 100 година
• 
  10 најсмешнијих сцена у српским филмовима! – ВИДЕО

• Новац стиже у задњи час
• Бонд попут парног ваљка, обара све рекорде (ВИДЕО)
• Од 3. јануара последња сезона серије "Downtown Abbey"

ЗАР не би било дивно да смо се срели раније - пита Лара свог љубавника Јурија у чувеној сцени филма “Доктор Живаго”, терајући на сузе милионе жена широм света. И тако већ пола века гледаоци уздишу над трагичном љубавном причом лепе Ларе и доктора Живага, коју је измаштао нобеловац Борис Пастернак 1957. године, а на филмско платно пренео Дејвид Лин осам година касније.

Омар Шариф и Џули Кристи оживели су епску романтичну причу, смештену у време Октобарске револуције. Пастернакова књига је, због наводних антируских ставова, била забрањена и цензурисана у пишчевој родној земљи. До читалаца је дошла захваљујући прокријумчареном рукопису, штампаном у Италији, а потом и у другим земљама. Руси су књигу свог писца легално штампали тек три деценије касније.

За разлику од књиге, филм Дејвида Лина одмах је нашао пут до публике. Са трошковима од око 11 милиона долара, “Доктор Живаго” је зарадио десет пута више, освојио пет Оскара и постао други најпрофитабилнији филм студија “МГМ”, после “Прохујало са вихором”. Популарности је допринела и врхунска музика Мориса Жара, најпознатија је “Ларина тема”, за коју је награђен Оскаром.

Али, оно што се данас сматра ремек-делом светске кинематографије имало је, као и много других филмова, трновит пут до славе.

Чувени италијански продуцент Карло Понти откупио је права на екранизацију “Доктора Живага”, неколико месеци након што је Пастернак добио Нобелову награду. Мада је у образложењу речено да је високо признање руски књижевник добио за своју поезију, нема сумње да су контроверзе око његовог романа “погурале” награду, у јеку Хладног рата. Антируски ставови и кампања која је у Совјетском Савезу покренута против романа, приморали су Пастернака да се јавно одрекне Нобелове награде.

Упркос очигледном непријатељству, Понти је ипак упутио званичан захтев руским властима да му одобре снимање у СССР-у, али је одбијен. Редитељ Дејвид Лин је кренуо у потрагу за новом локацијом снимања. Међу првим кандидатима су биле тадашња Југославија и скандинавске земље. Скандинавија је брзо одбачена због велике хладноће која би пратила екипу током вишемесечног снимања, а од Југославије се одустало због “захтевне бирократије”.

После дугог трагања, Понти је изабрао Шпанију. Снимање је трајало готово годину дана, јер је редитељ хтео да камером забележи сва годишња доба, и оживи аутентичност из романа. Али, време им није ишло наруку. Била је то једна од најтоплијих зима у Шпанији, што је приморало продуценте да одлажу снимања, а потом и да импровизују са тонама вештачког снега. Многе зимске сцене снимљене су усред лета. Глумци су морали да “глуме хладноћу” на плус 40 степени, огрнути руским крзном и шубарама.

- Имали смо армију шминкера која нас је брисала сваких два минута, јер смо се обилато знојили. Костимограф Филис Далтон морао је да проверава да ли су статисти прописно одевени, јер је већина њих скидала све испод капута, да не би пали у несвест од сунчанице - говорио је у једном интервјуу недавно преминули “доктор Живаго” Омар Шариф.

ЛЕДЕНА ПАЛАТА Чувена “ледена палата” у Варикину је још једна сниматељска импровизација. Наиме, кулисе за имање на које Јуриј води своју велику љубав Лару направљене су на ободу шпанског града Сорија. Импозантна кућа направљена је од залеђених кошница које су, због поменутих високих температура, стално “дорађиване”.

Иако је данас тешко замислити било кога осим Шарифа и Џули Кристи у улогама трагичних љубавника, ниједно од њих двоје није било први избор продуцената. Понти је откупио филмска права, имајући у виду само једну Лару - своју супругу Софију Лорен!

- Редитељ је одмах одбацио идеју, рекавши Понтију да је Софија превисока за улогу крхке Јуријеве љубавнице. Мени је, пак, признао да никако није могао да замисли Софију као невину девојку у првом делу филма - открио је сценариста Роберт Болт.

ЛАЖНА РЕВОЛУЦИЈАСцена побуне, са статистима који скандирају марксистичке пароле, снимана је у 3 сата ујутро. Било је то време режима генерала Франка, па се на сету одмах појавила полиција, мислећи да је у току права револуција. Нешто слично мислили су и становници из оближњег насеља. Тајна полиција је остала до краја снимања, доводећи у неприлику бројне статисте који су, по сценарију, морали да певају револуционарну Интернационалу.

Ивет Мимије, Џејн Фонда и Сара Мајлс биле су неке од кандидаткиња за улогу Ларе, али их је победила британска почетница Џули Кристи, која је овом улогом ушла на главна врата Холивуда. Дуго је трајала и потрага за једним од највећих филмских љубавника, доктором Живагом. Лин је улогу руског аристократе, идеалисте, лекара и песника прво понудио Питеру О`Тулу, са којим је три године раније снимио култно остварење “Лоренс од Арабије”. Овај га је одбио, баш као и Пол Њумен, Макс фон Сидоу и Мајкл Кејн. Последњи од њих, Кејн, у својој биографији је записао да је управо он предложио Омара Шарифа за ову улогу, иако му је Лин већ наменио улогу Паше, Лариног законитог мужа.

Марлон Брандо је одбио понуду редитеља да оживи немилосрдног политичара Комаровског, који загорчава живот главних јунака, а животну прилику добио је и искористио његов пријатељ и колега Род Штајгер. Улогу докторове супруге Тање добила је Џералдина Чаплин.

Трагање за глумцима данас, вероватно, ником није важно, јер је публика одавно рекла свој суд и оценила да је кастинг савршен. Захваљујући најбољем маркетингу - реклами “од уста до уста” - “Доктор Живаго” је био најгледанији филм те године. Критичари су замерали да је предуг (три сата), да је запоставио важну ратну причу зарад љубавне, али за гледаоце ништа није било важније од романсе Ларе и Јурија у чаробним руским пејзажима.

Уверен да је жена са марамом на глави изгубљена Лара, Јуриј искаче из трамваја и покушава да је дозове. За смрт која се одиграла иза њених леђа, Лара никад неће сазнати.

И ту се, у сцени која се не заборавља, завршава ова велика љубавна сага. Али, за гледаоце, као и за читаоце бесмртног Пастернаковог дела, и данас “живи” дилема: да ли је Живаго морао да умре и да ли баш на корак од своје велике љубави.

Пола века филма “Доктор Живаго” | Култура | Novosti.rs

"Не пристајем на стање где ја, као слободан грађанин ове земље и универзитетски професор, не могу износити став о добробити моје државе и мог народа", навео је Фајгељ у изјави коју је пренео његов адвокат Пекић

Андреј Фајгељ

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Нови Сад: У кругу Клиничког центра ухапшен с пушком
• 
  Краљ сканка митом хтео да избегне робију

• Ухапшен због напада на службеника амбасаде Бразила
• Ухапшена два припадника банде "Пинк Пантер"
• Ливно: Ухапшен због убиства мајке, брата и снаје!

Под сумњом да је прекршио члан 309. Кривичног закона Србије, који се односи на насилну промену уставног поретка, вечерас је у Новом Саду, како јављају београдски и новосадски портали, ухапшен професор Андреј Фајгељ, позивајући се на изјаву његовог адвоката Марка Пекића. 

На основу непотврђених информација, како наводи ИН4С, непосредни повод за хапшење је био видео Фајгеља на његовом Јутјуб каналу у којем говори да је Александар Вучић у континуитету Србији и српском народу током бриселских преговора приређивао понижење, закључно са посетом генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга, којег је премијер Србије дочекао хлебом, сољу и почасном гардом.

Фајгељ сматра да је то највеће понижење које је Србија доживела у времену свеопштег рушења вредносног система, преноси портал ИН4С.

Према истом извору, Фајгељ на крају обраћања каже да се ово неподношљиво стање у Србији може решити само на један начин и наводи да је тај начин описан у уџбеницима историје за основну школу.

По речима адвоката Марка Пекића, правног заступника Андреја Фајгеља, његовом брањенику је одређен притвор у трајању од 48 сати.

Пекић је, посредством портала ИН4С, пренео поруку Фајгеља да ово хапшење неће променити његово мишљење.

"Не пристајем на стање где ја, као слободан грађанин ове земље и универзитетски професор, не могу износити став о добробити моје државе и мог народа", навео је Фајгељ у изјави коју је пренео његов адвокат Пекић.

Ухапшен Андреј Фајгељ | Хроника | Novosti.rs

Koliko su delotvorne zabrane danas ? (Odgovor Olje Bećković)

Koliko se realno, na dugoročnom planu, postiže time što će jedna emisija, ili jedan medij biti ugašeni? Koliko je takvo gušenje uspešno, danas, u takozvanoj eri interneta, blogova, društvenih mreža...?

- Kao što vidite, uspešno je. Nekome kažete „postoje društvene mreže, ima se gde biti slobodan“, a onda po javnim preduzećima zaposlite trupe i desetine hiljada ljudi zaduženih da udaraju pluseve i minuse. I onda isto tako prođeš, kao i u bilo kom mediju. Tako se po društvenim mrežama stvara jedno potpuno lažno javno mnenje, lažna slika. Sad je pitanje koliko je to efikasno da sam sebe zavaravaš. Iz našeg ugla nije, ali iz njihovog očigledno jeste. 

Da li to govori o njihovoj moći, ili pre o nemoći, budući da su toliko nesposobni da se izbore sa drugačijim mišljenjem i da im ne preostaje ništa drugo nego da to mišljenje zabrane?

- To su vam te psihološke igre iz osnovne škole. Imate jednog siledžiju koji maltretira sve oko sebe, a mi onda kažemo: „Znaš, to je zato što je on zapravo užasno nesiguran u sebe.“ Ovaj agresivac je zapravo strašno nesiguran, i onda nas on zato sve bije, maltretira, pljuje i gađa. A šta ja imam od toga što je on u suštini nesiguran? Dakle, pričamo o tome. Ako ste vi toliko jaki, što ste onda toliko zapeli da ne date nikome da zine?

A šta je sa medijima, sa tom „slobodnom rečju“, gde je njihova moć, postoji li?

- To je opet ista priča. Oni će vam reći: „Kakvo gušenje medija? Evo, imate Vreme, imate Nedeljnik, imate NIN.“ Vi kažete: „Ok, da, imam to, ali ukupan broj čitalaca sva tri nedeljnika je, ja mislim, hiljadu i po.“ Dakle, suština je u uticaju. Kažu, premijer nema nijednu televiziju, „samo Pink“. Pa šta ćeš više od „samo Pinka“?! A pritom uopšte nije tačno da je samo Pink. Čak i da je tako, bilo bi previše, to je već tragedija. Imaš jednu takvu televiziju, imaš neki tabloid od 25 dinara koji se prodaje u tiražima od stotine hiljada, i to je pet puta uticajnije od svega ostalog. Tako da vi onda možete da imate medij u kom je moguće da čujete ili pročitate i jedno, i drugo, i treće mišljenje, ali to nema nikakvog uticaja, nema snagu.

                    = izvor : izvod iz intervjua  Olje Bećković