Завиривање у прошлост. И Будућност: Молитва која спашава када се нађемо у невољи

Село ЈАСЕНИЦА, код Неготина. Одакле је све кренуло пре 220 година. У време одметништва Пазван Оглуа - Осман Пазван-оглу (тур. Osman Pazvant-oğlu; 1758 — Видин, 27. јануар 1807., турски војни заповедник, управник Видинског пашалука и старешина одметнутих од централне турске власти видинских јаничара, пореклом из Босне), избегли су од зулума моји преци, у Звижд, село Нересница.

среда, 10. јун 2020.

Молитва која спашава када се нађемо у невољи - Од ових речи се тресу и с...

Нема коментара:

Постави коментар

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

Два су бора напоредо расла,
Међу њима танковрха јела;
То не била два бора зелена,
Ни међ’ њима танковрха јела,
Већ то била два брата рођена:
Једно Павле, а друго Радуле,
Међу њима сестрица Јелица
Браћа сеју врло миловала,
Сваку су јој милост доносила,
Најпослије ноже оковане,
Оковане сребром, позлаћене
Кад то вид’ла млада Павловица,
Завидила својој заовици,
Па дозива љубу Радулову:
„Јетрвице, по Богу сестрице!
„Не знаш кака биља од омразе?
„Да омразим брата и сестрицу.”
Ал’ говори љуба Радулова.
„ој Бога ми, моја јетрвице!
„Ја не знадем биља од омразе,
„А и да знам, не бих ти казала:
„И мене су браћа миловала,
„И милост ми сваку доносила.”
Кад то зачу млада Павловица,
Она оде коњма на ливаду,
Те убоде вранца на ливади,
Па говори своме господару:
„На зло, Павле, сеју миловао,
„На горе јој милост доносио!
„Убола ти вранца на ливади.”
Павле пита сестрицу Јелицу:
„Зашто, сејо? да од Бога нађеш!”
Сестрица се брату кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми мога!
„Живота ми и мога и твога!”
То је братац сеји вјеровао
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде ноћу у градину,
Т заклала сивога сокола,
Па говори своме господару:
„На зло, Павле, сеју миловао,
„На горе јој милост доносио!
„Заклала ти сивога сокола.”
Павле пита сестрицу Јелицу:
„Зашто, сејо? да од Бога нађеш!”
Сестрица се брату кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми мога!
„Живота ми и мога и твога!”
И то братац сеји вјеровао.
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде вече по вечери,
Те украде ноже заовине,
Њима закла чедо у колевци.
Кад у јутру јутро освануло,
Она трчи своме господару
Кукајући и лице грдећи:
„На зло, Павле, сеју миловао,
„На горе јој милост доносио!
„Заклала ти чедо у колевци;
„Ако ли се мене не вјерујеш,
„Извади јој ноже од појаса.”
Скочи Павле, кан’ да се помами,
Па он трчи на горње чардаке,
Ал’ још сестра у душеку спава,
Под главом јој злаћени ножеви;
Павле узе злаћене ножеве,
Па их вади из сребрних кора,
Али ножи у крви огрезли;
Кад то виђе Павле господару,
Трже сестру за бијелу руку:
„Сејо моја, да те Бог убије!
„Куд ми закла коња на ливади
„И сокола у зеленој башчи,
„Зашт’ ми закла чедо у колевци?”
Сестрица се брату кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми мога!
„Живота ми и мога и твога!
„Ако ли ми не вјерујеш клетви,
„Изведи ме у поље широко,
„Па ме свежи коњ’ма за репове,
„Растргни ме на четири стране.”
Ал’ то братац сеји не вјерова,
Већ је узе за бијелу руку,
Изведе је у поље широко,
Привеза је коњ’ма за репове,
Па их одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте смиље и босиље;
Ђе је она сама собом пала,
Онђе се је црква саградила.
Мало време за тим постајало,
Разбоље се млада Павловица,
Боловала девет годин’ дана,
Кроз кости јој трава проницала,
У трави се љуте змије легу,
Очи пију, у траву се крију.
Љуто тужи млада Павловица,
Па говори своме господару:
„Ој чујеш ли, Павле господару!
„Води мене заовиној цркви,
„Не би ли ме црква опростила.”
Кад то чуо Павле господару,
Поведе је заовиној цркви;
Кад су били близу б’јеле цркве,
Ал’ из цркве нешто проговара:
„Не ид’ амо, млада Павловице:
„Црква тебе опростити не ће.”
Кад то зачу млада Павловица,
Она моли свога господара:
„Ој Бога ти, Павле господару!
„Не води ме двору бијеломе,
„Већ ме свежи коњ’ма за репове,
„Па ме одби низ поље широко,
„Нек ме живу коњи растргају.”
То је Павле љубу послушао:
Привеза је коњ’ма за репове,
Па је одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте трње и коприве;
Ђе је она сама собом пала,
Језеро се онђе провалило,
По језеру вранац коњиц плива,
А за њиме злаћена колевка,
На колевци соко тица сива,
У колевци оно мушко чедо,
Под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви.

Светионик

Опус УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА

ПоРтАл

среда, 10. јун 2020.

Молитва која спашава када се нађемо у невољи - Од ових речи се тресу и с...

Нема коментара:

Постави коментар

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Подели

Bela TUKADRUZ

Ваше РЕКЛАМЕ на "Сазвежђу ЗАВЕТИНА"

Образац за контакт са уредником ове локације

Нови документарни филмови. Књижевне награде "Заветина"

Додела Андрићеве награде Данилу Кишу