RAT I TRŽIŠTE - U SVETU vlada popriličan haos. Stalno se stvaraju
ratovi zbog energetskih izvora, sa jedne strane, i, sa druge, zbog
kapitala koji se unosi u proizvodnju oružja. Ne postoji zemlja na svetu
koja ne proizvodi oružje. Posebno se te takozvane velike sile bave
provociranjem ratova, tamo gde se to može, gde je osetljivo, a onda se
sukobi koji se prošire navodno gase. Propaganda novog oružja ide na sve
strane. Zbog Sirije i Iraka u zemljama EU povećavaju se vojni budžeti,
što znači da je kupovina novih ratnih tehnologija neminovna. Rat služi
kao neka vrsta propagande za novo oružje. Na licu mesta vide se učinci.
To se posle analizira, gleda na koji način novo oružje precizno gađa...
Globalna ratna propaganda radi kako bi ogromna industrija naoružanja
imala tržište.
PRAŠKA “LASTAVICA“ - SVI mi emigranti primorani smo da govorimo
tuđim jezikom. Meni jezik nije samo komunikacija, već i bit našeg
života, a potreba da govorim našim jezikom jednaka je onoj za hranom i
vodom. U Pragu smo se mi, bivši Jugosloveni, okupili oko udruženja
„Lastavica“, gde govorimo svojim jezikom, evociramo uspomene sa svih
strana bivše zemlje. Stvorili smo jednu humanitarnu, kulturnu
organizaciju koja je sprovela nekoliko veličanstvenih akcija sa SOS
selima, dovodeći u Prag napuštenu decu iz svih krajeva bivše
Jugoslavije. Organizujemo gostovanja teatara, a udruženje stoji i iza
dva kapitalna izdavačka projekta - štampana su kompletna dela Andrića i
Krleže.
JOŠ iz vremena kada je njegova „Okupacija u 26 slika“ obarala
rekorde gledanosti u bioskopima, reditelj Lordan Zafranović u Beogradu
je na domaćem terenu. Početkom minule sedmice na Sajmu knjiga predstavio
je knjigu ratnog hirurga Ede Jaganjca „Sarajevska princeza“, po kojoj
bi voleo da snimi film „ako smogne snage i pronađe novac“. Kratak
boravak iskoristio je i da se susretne sa svojom filmskom sabraćom, kao i
rođenim bratom, čuvenim montažerom Andrejom Zafranovićem.
Dalmatinac, rođen na Šolti, koji je filmsku režiju
završio u Pragu, u klasi „oskarovca“ Elmara Klosa, a za sobom ima oko 80
kinematografskih ostvarenja, poznat je i po tome da nijednoj vlasti i
nepravdi nije bio u stanju da otćuti. Za to je plaćao i visoku cenu, a
od raspada Jugoslavije svoju zvezdu pratio je od Pariza i Beča do Praga,
gde i danas živi.
* Sve češće se može čuti da su narodi bivše Jugoslavije pod nekom vrstom nevidljive ekonomske okupacije. Kakve su njene „slike“?
-
Oduvek su ovi prostori, sa nekim malim izuzecima, bili kolonija. Samo
se u periodu od 1945. do kraja osamdesetih tu vodila samostalna politika
između Istoka i Zapada. Nesvrstanost je bila neka treća sila koja je
Jugoslaviju držala veoma visoko. Danas je, posle ulaska tog liberalnog
kapitalizma, slika potpuno drugačija. Velike korporacije sa Zapada,
kojima je verovatno i bio politički cilj da se Jugoslavija raspadne,
okupirale su kompletno sve - od banaka do trgovina. Uništile su
industrijske potencijale, koji su im mogli bili konkurencija. Tako je
danas čitav Balkan pod jednom novom okupacijom, samo bez ispaljenog
metka. I ne samo Balkan, već i Češka u kojoj živim, verovatno i Poljska,
Mađarska, Bugarska...
artikulisani ni društveni, ni politički, pa čak ni odgovor
intelektualaca i umetnika na takvo stanje?
- U
siromaštvu i posle razornog rata koji je dugo trajao, intelektualci su
ostali zbunjeni i uglavnom su prišli svim tim novim državama. Približili
su se vlastima, zbog egzistencije - tako je nastala „situacija šutnje“.
Što se tiče Hrvatske, to je neka tradicija ćutanja. Hrvatski
intelektualci uglavnom ćute, ili se iskažu tu i tamo, ali samo po
nacionalnom pitanju. Uglavnom su uz vlast, zbog egzistencije i
komoditeta, posebno oni koji su etablirani, narodni umetnici. To je u
svakom slučaju nacionalistički predznak. Često sam i ja sebi postavljao
pitanje zašto ne reaguju akademije nauka, razna umetnička udruženja,
zašto se ne pojave snažnije na toj političkoj sceni. Međutim, do
odgovora ni danas nisam došao.
*
Smatrate da je patnja nešto čemu su vekovima izloženi narodi i ljudi na
ovim terenima. Gde je koren te patnje, u nezgodnom geopolitičkom
položaju, burnoj istoriji, verskim suprotnostima...?
-
Preko Balkana je stalno prolazilo hiljadu vojski. To su područja koja
su bila okupirana, od strane Austrougarske, Turske... Bugari i Mađari su
imali pretenzije, a moja Dalmacija je manje--više bila Italija. Teško
je ustanoviti da li se to tokom istorije dešavalo zbog geografskog
položaj ili iz nekih političkih razloga... Pitanje je to za naučnike.
Kao umetnik preko filmova ulazim u određene teme, istražujem ih, tražeći
odgovore, ali ne samo u racionalnom, političkom, već i u intimnom
smislu. Bez sumnje je, ipak, da je ta istorija bila strahovito krvava i
zla. Gotovo da nema generacije, otkako su Sloveni došli na Balkan, koja
nije imala ratove, pustošenja, seobe, užase, razbijanja, klanja,
logore... Upravo zbog toga je i nastao taj termin - balkanizam.
*
Istoričari, srpski i hrvatski, ne mogu ni danas da se slože oko istine o
Jasenovcu, a i vi ste imali velike probleme radeći film o zloglasnom
logoru?
- Još kada sam 1984. godine sa
istoričarima radio istraživanja za film o Jasenovcu, imao sam probleme
sa obe strane. Imao sam i sukob sa Tuđmanom. On nikada nije video moj
film, a ocenio ga je kao falsifikat, jer sam navodno stavio na kraju
filma da je u Jasenovcu bilo milion žrtava. Cifru nisam pominjao, jer do
nje nisam ni mogao da dođem, a njega sam nazvao političkim amaterom,
jer sam smatrao da ozbiljan političar mora da film vidi, pa da onda o
njemu priča. Kasnije, početkom devedesetih, stavio me je u svoju knjigu
na četiri-pet stranica, kao izuzetnog izdajnika hrvatskog naroda, zbog
navodne denuncijacije. Sa druge strane, zbog toga što nisam stavio tih
milion žrtava, jedan pesnik iz saveta jasenovačkog centra rekao mi je da
u Srbiji ni đaci, ni akademici neće biti zadovoljni. Naravno, film je
potom stavljen u bunker, a zbog situacije u Hrvatskoj i danas je tamo u
večnom bunkeru.
Zafranović: Okupirani smo bez ispaljenog metka | Kultura | Novosti.rs
ratovi zbog energetskih izvora, sa jedne strane, i, sa druge, zbog
kapitala koji se unosi u proizvodnju oružja. Ne postoji zemlja na svetu
koja ne proizvodi oružje. Posebno se te takozvane velike sile bave
provociranjem ratova, tamo gde se to može, gde je osetljivo, a onda se
sukobi koji se prošire navodno gase. Propaganda novog oružja ide na sve
strane. Zbog Sirije i Iraka u zemljama EU povećavaju se vojni budžeti,
što znači da je kupovina novih ratnih tehnologija neminovna. Rat služi
kao neka vrsta propagande za novo oružje. Na licu mesta vide se učinci.
To se posle analizira, gleda na koji način novo oružje precizno gađa...
Globalna ratna propaganda radi kako bi ogromna industrija naoružanja
imala tržište.
PRAŠKA “LASTAVICA“ - SVI mi emigranti primorani smo da govorimo
tuđim jezikom. Meni jezik nije samo komunikacija, već i bit našeg
života, a potreba da govorim našim jezikom jednaka je onoj za hranom i
vodom. U Pragu smo se mi, bivši Jugosloveni, okupili oko udruženja
„Lastavica“, gde govorimo svojim jezikom, evociramo uspomene sa svih
strana bivše zemlje. Stvorili smo jednu humanitarnu, kulturnu
organizaciju koja je sprovela nekoliko veličanstvenih akcija sa SOS
selima, dovodeći u Prag napuštenu decu iz svih krajeva bivše
Jugoslavije. Organizujemo gostovanja teatara, a udruženje stoji i iza
dva kapitalna izdavačka projekta - štampana su kompletna dela Andrića i
Krleže.
JOŠ iz vremena kada je njegova „Okupacija u 26 slika“ obarala
rekorde gledanosti u bioskopima, reditelj Lordan Zafranović u Beogradu
je na domaćem terenu. Početkom minule sedmice na Sajmu knjiga predstavio
je knjigu ratnog hirurga Ede Jaganjca „Sarajevska princeza“, po kojoj
bi voleo da snimi film „ako smogne snage i pronađe novac“. Kratak
boravak iskoristio je i da se susretne sa svojom filmskom sabraćom, kao i
rođenim bratom, čuvenim montažerom Andrejom Zafranovićem.
završio u Pragu, u klasi „oskarovca“ Elmara Klosa, a za sobom ima oko 80
kinematografskih ostvarenja, poznat je i po tome da nijednoj vlasti i
nepravdi nije bio u stanju da otćuti. Za to je plaćao i visoku cenu, a
od raspada Jugoslavije svoju zvezdu pratio je od Pariza i Beča do Praga,
gde i danas živi.
* Sve češće se može čuti da su narodi bivše Jugoslavije pod nekom vrstom nevidljive ekonomske okupacije. Kakve su njene „slike“?
-
Oduvek su ovi prostori, sa nekim malim izuzecima, bili kolonija. Samo
se u periodu od 1945. do kraja osamdesetih tu vodila samostalna politika
između Istoka i Zapada. Nesvrstanost je bila neka treća sila koja je
Jugoslaviju držala veoma visoko. Danas je, posle ulaska tog liberalnog
kapitalizma, slika potpuno drugačija. Velike korporacije sa Zapada,
kojima je verovatno i bio politički cilj da se Jugoslavija raspadne,
okupirale su kompletno sve - od banaka do trgovina. Uništile su
industrijske potencijale, koji su im mogli bili konkurencija. Tako je
danas čitav Balkan pod jednom novom okupacijom, samo bez ispaljenog
metka. I ne samo Balkan, već i Češka u kojoj živim, verovatno i Poljska,
Mađarska, Bugarska...
Filmski reditelj Lordan Zafranović / Foto Vojislav Danilov
* Čini se da ne postoji nikakav artikulisani ni društveni, ni politički, pa čak ni odgovor
intelektualaca i umetnika na takvo stanje?
- U
siromaštvu i posle razornog rata koji je dugo trajao, intelektualci su
ostali zbunjeni i uglavnom su prišli svim tim novim državama. Približili
su se vlastima, zbog egzistencije - tako je nastala „situacija šutnje“.
Što se tiče Hrvatske, to je neka tradicija ćutanja. Hrvatski
intelektualci uglavnom ćute, ili se iskažu tu i tamo, ali samo po
nacionalnom pitanju. Uglavnom su uz vlast, zbog egzistencije i
komoditeta, posebno oni koji su etablirani, narodni umetnici. To je u
svakom slučaju nacionalistički predznak. Često sam i ja sebi postavljao
pitanje zašto ne reaguju akademije nauka, razna umetnička udruženja,
zašto se ne pojave snažnije na toj političkoj sceni. Međutim, do
odgovora ni danas nisam došao.
*
Smatrate da je patnja nešto čemu su vekovima izloženi narodi i ljudi na
ovim terenima. Gde je koren te patnje, u nezgodnom geopolitičkom
položaju, burnoj istoriji, verskim suprotnostima...?
-
Preko Balkana je stalno prolazilo hiljadu vojski. To su područja koja
su bila okupirana, od strane Austrougarske, Turske... Bugari i Mađari su
imali pretenzije, a moja Dalmacija je manje--više bila Italija. Teško
je ustanoviti da li se to tokom istorije dešavalo zbog geografskog
položaj ili iz nekih političkih razloga... Pitanje je to za naučnike.
Kao umetnik preko filmova ulazim u određene teme, istražujem ih, tražeći
odgovore, ali ne samo u racionalnom, političkom, već i u intimnom
smislu. Bez sumnje je, ipak, da je ta istorija bila strahovito krvava i
zla. Gotovo da nema generacije, otkako su Sloveni došli na Balkan, koja
nije imala ratove, pustošenja, seobe, užase, razbijanja, klanja,
logore... Upravo zbog toga je i nastao taj termin - balkanizam.
*
Istoričari, srpski i hrvatski, ne mogu ni danas da se slože oko istine o
Jasenovcu, a i vi ste imali velike probleme radeći film o zloglasnom
logoru?
- Još kada sam 1984. godine sa
istoričarima radio istraživanja za film o Jasenovcu, imao sam probleme
sa obe strane. Imao sam i sukob sa Tuđmanom. On nikada nije video moj
film, a ocenio ga je kao falsifikat, jer sam navodno stavio na kraju
filma da je u Jasenovcu bilo milion žrtava. Cifru nisam pominjao, jer do
nje nisam ni mogao da dođem, a njega sam nazvao političkim amaterom,
jer sam smatrao da ozbiljan političar mora da film vidi, pa da onda o
njemu priča. Kasnije, početkom devedesetih, stavio me je u svoju knjigu
na četiri-pet stranica, kao izuzetnog izdajnika hrvatskog naroda, zbog
navodne denuncijacije. Sa druge strane, zbog toga što nisam stavio tih
milion žrtava, jedan pesnik iz saveta jasenovačkog centra rekao mi je da
u Srbiji ni đaci, ni akademici neće biti zadovoljni. Naravno, film je
potom stavljen u bunker, a zbog situacije u Hrvatskoj i danas je tamo u
večnom bunkeru.
* Kako gledate na aktuelne srpsko-hrvatske odnose, na položaj Srba u Hrvatskoj?
-
Urađeno je dosta da se neki ljudi vrate, ali oni se vraćaju na gotovo
prazna mesta, zapravo u ništa. Njihova mesta sada naseljavaju neki drugi
ljudi iz Bosne. Često razgovaram sa povratnicima, oni jesu dobili
određenu podršku države, da svoje ruševine poprave, naprave nove kuće,
ali to je samo mali deo. Mislim da bi politička volja morala da bude
mnogo snažnija, da bi u odnosima između dve države zaista trebalo
odrediti prioritete, osim onih koje traži Evropa. Neminovno je napraviti
pomak kako bi se rešili problemi oštećenih, progonjenih, ljudi koji su
otišli...
* Problem je nastao i skidanjem ćiriličnih tabli u Vukovaru?
-
Kao čoveka koji je uvek bio za toleranciju, ljudskost i saradnju, to me
zaprepastilo. Mislim da je država Hrvatska napravila iskorak nastojeći
da unese kriterijume EU kada su u pitanju manjine. Međutim, kada je
jedna grupa počela da skida table, država je pala na ispitu, jer nije
reagovala na adekvatan način. Kao reditelj i osetljiv čovek, koji gleda
svet sa posebnim odnosom razumevanja prema svakoj strani unutar tog
događaja, mogu razumeti reakciju nekog pojedinca, s obzirom na to da je
Vukovar bio u opsadi, imao veliki broj žrtava, postao određeni hrvatski
simbol, ali ne i državne organe koji su morali da sprovedu doneseni
zakon i da u tome istraju.
* Kakva je budućnost odnosa naroda koji su nekada činili Jugoslaviju?
-
Teško je posle razornog rata uspostaviti polje neke saradnje. Mi
filmaši smo upućeni na koprodukcije, pogotovo što se one snimaju na
istom jeziku, pa popravljamo te mostove i upravo je u kinematografiji
ostvareno najviše saradnje, što je značajno i za politički i za kulturni
prostor. Čitava ova teritorija je strahovito osetljiva jer je napumpano
mnogo negativne nacionalističke propagande sa svih strana. Tu pomažu
mnogo i crkve, posebno hrvatska katolička crkva. Teško je danas videti u
tom uzburkanom prostoru i ogromnom siromaštvu koje je nastalo
poslednjih dvadeset godina, usled ogromnih pljački, brzo uspostavljanje
suživota. Čitave generacije koje su rođene devedesetih godina potpuno su
nezainteresovane za tu vrstu promene. Ušli su u šablon ko je pozitivan a
ko negativan, uglavnom po nacionalnom ključu. Zato će proces
normalizacije biti dosta dug. Neminovno je da će se uspostaviti, ne
sistem bivše Jugoslavije, nego jedan kulturno-politički prostor, zato
što nas jezik čvrsto povezuje.
* Da li je proširenje EU na istok uticalo i na nestanak „kritički nastrojenih srednjoevropskih intelektualaca?“ -
To se dobro vidi na primeru češkog filma, koji se oporavlja od
organizaciono-produkcijske situacije devedesetih godina, kada ga je
vlada prepustila tržištu. Upropastila je filmsku organizaciju koja je u
vreme socijalizma bila dobro postavljena. Češki film je bio najbolje
organizovan na svetu i imao ogromne rezultate. Bez obzira na to što su
neki filmovi sa kritikom tog sistema završavali u bunkeru, niko od
autora nije stradao. Danas tog sukoba sa državom nema, a filmovi se
snimaju - o ničemu. Nisu se snašli u kritici novog sistema, nego su
prema njemu pohrlili i dušom i telom. Nekritično su išli prema koka-koli
i hamburgerima, a novi sistem doveo ih je u ljudsku i kulturnu
zavisnost od određenih struktura zapadne kulture i uticaja. Poslednjih
20 godina u Češkoj se nije desio nijedan veliki film, osim pojedinačnih
poduhvata kao što je „Kolja“. Nema više te kritičnosti, ali ni savršene
filmske forme karakteristične za njihovu školu.
* A, kako je na Balkanu?
-
Osim čitavog niza ostvarenja o ratnim traumama sa svih strana, ne
postoji kritički film. Nema ni reči o sistemu, tom liberalnom
kapitalizmu u kojem naši narodi žive. Ne postoji nijedan kritički film o
politici u poslednjih 20 godina, piramidi vlasti koja upropaštava sve
ispod sebe i sve niže i niže vodi narode, razbija industriju, krade. Sve
ono što je bilo nacionalno blago osiromašuje se i prodaje. Jednostavno,
takvog filma, ni jake kritičke misli - nema.
-
Urađeno je dosta da se neki ljudi vrate, ali oni se vraćaju na gotovo
prazna mesta, zapravo u ništa. Njihova mesta sada naseljavaju neki drugi
ljudi iz Bosne. Često razgovaram sa povratnicima, oni jesu dobili
određenu podršku države, da svoje ruševine poprave, naprave nove kuće,
ali to je samo mali deo. Mislim da bi politička volja morala da bude
mnogo snažnija, da bi u odnosima između dve države zaista trebalo
odrediti prioritete, osim onih koje traži Evropa. Neminovno je napraviti
pomak kako bi se rešili problemi oštećenih, progonjenih, ljudi koji su
otišli...
* Problem je nastao i skidanjem ćiriličnih tabli u Vukovaru?
-
Kao čoveka koji je uvek bio za toleranciju, ljudskost i saradnju, to me
zaprepastilo. Mislim da je država Hrvatska napravila iskorak nastojeći
da unese kriterijume EU kada su u pitanju manjine. Međutim, kada je
jedna grupa počela da skida table, država je pala na ispitu, jer nije
reagovala na adekvatan način. Kao reditelj i osetljiv čovek, koji gleda
svet sa posebnim odnosom razumevanja prema svakoj strani unutar tog
događaja, mogu razumeti reakciju nekog pojedinca, s obzirom na to da je
Vukovar bio u opsadi, imao veliki broj žrtava, postao određeni hrvatski
simbol, ali ne i državne organe koji su morali da sprovedu doneseni
zakon i da u tome istraju.
* Kakva je budućnost odnosa naroda koji su nekada činili Jugoslaviju?
-
Teško je posle razornog rata uspostaviti polje neke saradnje. Mi
filmaši smo upućeni na koprodukcije, pogotovo što se one snimaju na
istom jeziku, pa popravljamo te mostove i upravo je u kinematografiji
ostvareno najviše saradnje, što je značajno i za politički i za kulturni
prostor. Čitava ova teritorija je strahovito osetljiva jer je napumpano
mnogo negativne nacionalističke propagande sa svih strana. Tu pomažu
mnogo i crkve, posebno hrvatska katolička crkva. Teško je danas videti u
tom uzburkanom prostoru i ogromnom siromaštvu koje je nastalo
poslednjih dvadeset godina, usled ogromnih pljački, brzo uspostavljanje
suživota. Čitave generacije koje su rođene devedesetih godina potpuno su
nezainteresovane za tu vrstu promene. Ušli su u šablon ko je pozitivan a
ko negativan, uglavnom po nacionalnom ključu. Zato će proces
normalizacije biti dosta dug. Neminovno je da će se uspostaviti, ne
sistem bivše Jugoslavije, nego jedan kulturno-politički prostor, zato
što nas jezik čvrsto povezuje.
To se dobro vidi na primeru češkog filma, koji se oporavlja od
organizaciono-produkcijske situacije devedesetih godina, kada ga je
vlada prepustila tržištu. Upropastila je filmsku organizaciju koja je u
vreme socijalizma bila dobro postavljena. Češki film je bio najbolje
organizovan na svetu i imao ogromne rezultate. Bez obzira na to što su
neki filmovi sa kritikom tog sistema završavali u bunkeru, niko od
autora nije stradao. Danas tog sukoba sa državom nema, a filmovi se
snimaju - o ničemu. Nisu se snašli u kritici novog sistema, nego su
prema njemu pohrlili i dušom i telom. Nekritično su išli prema koka-koli
i hamburgerima, a novi sistem doveo ih je u ljudsku i kulturnu
zavisnost od određenih struktura zapadne kulture i uticaja. Poslednjih
20 godina u Češkoj se nije desio nijedan veliki film, osim pojedinačnih
poduhvata kao što je „Kolja“. Nema više te kritičnosti, ali ni savršene
filmske forme karakteristične za njihovu školu.
* A, kako je na Balkanu?
-
Osim čitavog niza ostvarenja o ratnim traumama sa svih strana, ne
postoji kritički film. Nema ni reči o sistemu, tom liberalnom
kapitalizmu u kojem naši narodi žive. Ne postoji nijedan kritički film o
politici u poslednjih 20 godina, piramidi vlasti koja upropaštava sve
ispod sebe i sve niže i niže vodi narode, razbija industriju, krade. Sve
ono što je bilo nacionalno blago osiromašuje se i prodaje. Jednostavno,
takvog filma, ni jake kritičke misli - nema.
Zafranović: Okupirani smo bez ispaljenog metka | Kultura | Novosti.rs
Нема коментара:
Постави коментар