Радомир Батуран, Торонто
КОЗАРАЧКА ДЕЦА
Док још има времена, журим да се
оградим, и стога се те највише хармоније одричем. Она не вреди једне дечје
сузице ни само оног једног измученог детета, што је тукло себе шачицом у груди
и молило се ’Боги’ у својој смрдљивој јазбини неискупљеним сузицама својим! Не
вреди јер су сузице његове остале неискупљене. Оне морају бити искупљене, иначе
не може бити хармоније.
Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови
Ни овдје се није више могло остати. Јеврејске
породице су затворене и свему приступају ношене својим обичајима, за које ни
хришћани ни муслимани не знају, а камоли дјеца комунизма. Куд ћу сад? Шта да
чиним са собом? Једина пропусница коју сам имао водила је у музеј. И кренух
тамо гдје се мора. И Тестамента и Теке за Богумила и Дневника било ми је и превише, а сада и писмо За Кустосовог сина… Жуља ме. Оборих се на лежај у Кулиновој соби и
читам:
„Добри,
млади човјече, Богумиле, знам да вас ових дана ми старци убијамо шокантним
открићима. Ово што ћу вам написати причао сам више пута Кустосу и обећао да ћу
то све ставити на папир за његову хронику Мезезија. Од проклетих парница не
стигох.
Када му данас видјех одвојену главу од тијела,
засврдла савјест што пријатељу не изврших аманет, него остах само на обећању.
Знам да му ти помажеш око сређивању рукописа Хронике.
О Мезезијама, који су завршили у Јасеновцу са,
безмало, милион Срба, Јевреја и Цигана, ништа није знао. А ја сам знао за
двојицу који су с мојим оцем завршили тамо. Замолио ме да згибеније њихово у
Јасеновцу опишем према казивању Селима Шабановића из Ћурева мом брату Душану са
Козаре, а сада из Крушевца. Не могу умријети док то не свршим. Примио сам
аманет и од мог оца Самуела и спаситеља мог и Сариног, Уроша Мезезије из
Кравица са Козаре. И њега смо звали оцем, а његову жену Саву мати.
Кустос за Мезезије са Козаре није знао док му
нисам испричао. И ја, проклетник, умало га не однесох у гроб. Молим те, убаци
ово моје свједочење у Кустосов рукопис, па нек тамо чека док га неко од вас
Мезезија не објави.
По Хитлеровој окупацији Југославије, Босна је
припала усташкој Хрватској све до Дрине. Првих дана своје власти извршили су
рацију у Јеврејској четврти у Сарајеву. Као што знаш, она се простире дуж
лијеве обале Миљацке, од Дрвеније моста до Врбање. Будући да је и мој отац
Самуел био адвокат, знао је шта се припрема, па је нас дјецу склонио у
планинско сеоце Кравице, између Бањалуке и Босанске Дубице, у породицу свог
пријатеља Уроша Мезезије.
Урош и његова Сава су били добри људи и домаћини.
Имали су петоро дјеце: Јову, Босу, Љубицу, Душана и Николу. Нас Блумових било
је двоје: сестра Сара и ја. Заволели су нас отац Урош и мати Сава, тако да смо
их, од првог дана, звали исто као и њихова дјеца. Од своје дјеце ни у чему нас
и нису одвајали. Јово и ја смо спавали заједно, у великом дрвеном кревету, са
сламарицом, који нам родитељи уступише. Душана и Николу су смјестили у мањи
кревет, на другој страни собе, у коме су до тада спавали Јово и Душан. Прије је
Никола спавао са родитељима. Боса је примила Сару у свој кревет у соби баке
Станице, а Љуба је од ње прешла да спава са баком.
У нашој соби, иза врата, па све до Душановог и
Николиног кревета, био је дугачак чивилук на који смо вјешали своју одјећу. Ту
смо се свако вече утркивали ко ће први окачити своју одјећу.
Отац Урош и мати Сава спавали су уз огњиште. Увече
би само извукли неки кожни душек из дувара и прострли га на земљани под поред
огњишта. Онда би извукли овчије коже и прострли их по том душеку. Вољели смо да
се ваљамо по тим кожама. Мати Сава нам није бранила, али смо, чим отац уђе,
одлазили у своје собе.
У селу сва већа дјеца нешто раде. Јово и ја смо
чували овце, Боса и Сара су меле и чистиле кућу и помагале баки око кувања, а
Љуба и Душан чували сујагњад. Никола је остајао код куће или је пристајао за
Љубом и Душаном да скакуће око јагњади. Боса и Сара су помагале мами Сави око
муже крава и свако јутро тјерале су говеда у оближњу шуму.
Говеда нико није чувао. Свако јутро Боса и Сара су
их, послије муже крава, гониле у шуму, а
она су се сама враћала пред вече на појило код штале, јер у нашој шуми није
било извора, сем горе у Козари.
Док смо чували овце у планини, Јовова и моја
дужност је још била и да мотримо на говеда. Када наступише врућине, мати отера
Босу и Сару са оцем да купају и шишају јагањце, а нареди Љуби и Николи да
очисте шталу у којој су били крава, која се касно отелила, и њено теле,
одлучено у телечару.
Када је мати касније донијела воду телету, оклизне
се са мокре таванице и куком удари у камени довратак. Тако је јадна мати Сава
поломила кук јер су Љуба и Душан само размазали балеге и мокраћу по дрвеним
таваницама у штали. Због тога је касније стално ишла са штаком коју јој је отац
направио, али се није љутила на своју дјецу, него је кроз смијех препричавала
њихове несташлуке. Код оца Уроша нису прошли без батина.
И тако смо више од годину дана живјели у миру
козарачког села Кравице. Како је рат одмицао, све више су партизани добијали
наклоност козарске сиротиње. Између Дрвара и Бихаћа кретао се њихов Врховни
штаб. Млађи су се добровољно прикључивали партизанским јединицама, а људи са
малом дјецом и старији довијали су се на све начине да остану уз своје
породице. Тако су и формирали сеоске страже, које су партизани наоружали и
држали под својом командом. Али чим им затреба војника, они и ове сеоске страже
потјерају на ратишта. Тако је нејач остајала незаштићена.
Неколико дана пошто је отац Урош отјеран на
градишко ратиште, упадоше дубичке усташе у село. Куће и штале попале, кога год
затекну од стараца и мајки са дјецом побију, дјевојке и млађе жене силују. Оне
које не убију, жицом повежу и воде у пакао Старе Градине и Јасеновца.
Козарчани су се том јаду надали, па су, чим је
прва кућа планула у сусједном селу, почели да бјеже у планину са дјецом. Наша
мати Сава није могла бјежати јер јој је кук био поломљен. Наредила је Јову да
понесе најмлађег брата Николу, а Боси да Љубу стално држи за руку да не
изостане, а мени Душана.
Баба Станица гега за нама према шумарку подаље од
куће. Мати сијева очима и оштро виче на нас да трчимо. Када чусмо плотуне,
заврискасмо, а мати довикну:
– Бјежите! Бјежите! Стријељаће и вас ако
станете! Ми старији ућутасмо, а Никола не престаје да кука са Јовових рамена.
Он га узе у наруче и стави му руку преко уста. Стигосмо до шумице прије баке
Стане. Она стара, сва погурена једва корача, али виче на нас из свег гласа:
– Бјежите, роде, бјежите што дубље у шуму! И
навише! Све навише! У брда! У брда! Да вас душмани не побију! Стићи ће баба…
Јово граби напријед, иако носи Николу, а Боса,
Сара и ја не дамо млађим од нас да заостану. Стално их соколимо и вучемо за
руке да нам Јово не измакне. Кад смо стигли на највише брдо изнад села,
попадасмо од умора.
Брдо је шумовито, па се слабо види шта се дешава у
селу. Чујемо плотуне и лавеж паса. Јово се помјери на пропланак одакле се
видјело село. Ми сви за њим. Имали смо шта и видјети. Куће, штале, ајати и
сијена горе. Мало, мало па пуцњи. Дођоше и до наше куће. Пси лају не престају.
Запуцаше! Пси зацијукаше. И мати паде са штаком. Завриштасмо! Јово се продра!
– Ћут! Бјежимо! Сад ће за нама!
Никада нисмо сазнали шта је било са обогаљеном
нашом мати Савом. Једни су причали да су је прво убили, па запалили у кући,
други да су је убацили у кућу и живу спалили. Она је, кажу, запомагала из свег
гласа из пламена и дозивала своју дјецу. Једно по једно, по имену. И Сару и
мене. Кад су усташе завршиле покољ и паљевине у Кравицама, комшије Пушци, који
су остали живи у трапу кртолишта испод куће, нашли су нашу баку мртву изнад
оног шумарка. Издало је срце.
А ми смо бјежали што дубље у Козару да нас усташе
не стигну и покољу. Што дубље у провалије, гдје крвници неће замарати своје зле
ноге. Само смо Јово, Боса и ја знали куд идемо. Излазили смо за овцама и на
највише брдо са кога се види село и у њему кућице као мрве. И ишли смо све даље
док нисмо видјели да нам нема Босе и Љубе. Остах са клонулим Душаном и Ниџом у
загрљају, а Саром припијеном уз мене.
Сви смо се склупчали у једну гомилу од страха и умора. Јово доведе Босу и Љубу,
жгољавицу, како је мати Сава звала.
– Бо-са
ме сла-га-ла… Не-ће да ме вра-ти
ку-ћи… – јецала је Љуба!
– Није јој добро. Има пролив… – снуждила се Боса.
Нема нам ни бабе ни иког старијег са нама. Плачемо
и ја и Јово. Превалило је подне. Морамо бјежати. Јово укркачи љутито Љубу, а ја
Ниџа и кренусмо навише. Шума је била све гушћа и све хладнија. Дрвеће дебље и
више. Последњом снагом корачамо навише. Сви млађи траже воде. Нас троје
старијих носили смо по торбу коју нам је мати спремила. Имали смо и по флашу
воде. Одавно смо то испили. Знамо да смо упали у Дебело осоје. Уврх њега је
извор, али са друге стране осоја. Довукосмо се некако до извора. Боса, Јово и
ја не дамо млађој дјеци да навале на извор. Око њега је клизаво, а извор у
рупи. Све мислимо да ће им се нешто страшно десити.
На знамо шта.
Напунисмо боце и дадосмо им из наших руку да пију
полако и помало. Већ смо попадали по влажном шушњу. Скочи Јово:
– Са’ћу ја! Сачекајте ме.
Пођох за њим. Он пређе северну страну осоја. Попех
се на брдо и ја. Кад тамо још дебље осоје, али при врху, на јужној страни
препознах Зелену стијену, испод које смо Јово и ја спавали једном кад смо
највише уз планину изашли са овцама и ту пландовали. Биле су се напасле и
најеле печурака. Напојили смо их, а оне по брду полијегале. Ми смо набрали
четине, скупили сувог лишћа, завукли се под стијену и ту легли.
– Јеси ли ово мјесто препознао?
– Тек кад ти леже испод стијене.
– Нисам ни ја од прве.
Овесели нас то сјећање. Наломисмо ситних гранчица,
четине са ниских оморића при врху брда и сувог лишћа са осунчане стране осоја и
све то простријесмо испод надстрешице Зелене стијене, гдје смо се могли увући и
сви смјестити да коначимо. Сада нас двојица само прилегосмо да се одморимо и
заспасмо на трен к’о заклани у својим логама.
Вратисмо се по млађе. Они се обрадоваше јер смо се
задржали. Боса нас прекори:
– Немојте то више радити. Једва сам их
смирила да не плачу.
– Спремили смо вам лежајеве да се лијепо
одморите.
Изађосмо на брдо изнад Зелене стијене. Падало је
вече. Одсјај паљевина бљештао је са свих страна брда, а рафали потмуло
штектали.
Боса поведе Љубу, ја Душана, а Јово опет укркачи
Николу. Морали смо заобићи Зелену стијену да бисмо дошли испод ње са дјецом.
Мало једосмо, а више писмо воде и полијегасмо. Љуба стално цвили и пита за баку
и маму. Тражи да је вратимо кући. Боса је стално изводи даље од наших лога јер
ју је после јела стомак још више мучио. Умор нас је савладао, па смо брзо
заспали, само су Боса и Сара и даље тешиле Љубу и причале јој приче не би ли
заспала.
Хладноћа и Љуба су нас пробудили. Било је љето,
али су ноћи и љети на планини хладне, посебно пред зору. Збили смо се једно уз
друго: нас три дјечака на једној логи, а три дјевојчице на другој. Љуба им није
дала заспати. Мало, мало, па морају са њом иза жбуња. Најгоре им је што немају
више пресвлака за њу. Чим је свануло, Боса је отишла преко брда до извора да
јој опере оно мало прња. Сви смо поустајали, па на извор на умивање. Имали смо
још хране у торбама јер је мама Сава потрпала све што је имала, а највише хљеба
и сира. Нашли смо и сланине и сушеног меса и пун чанак кајмака. У Јовиној торби
је била и плетенка варенике.
Јово је имао 13 година, Боса 12, ја 10, Сара и
Љуба по 8, Душан 7, а Никола 5. Поред тог што је најстарији, Јово је био виши
за главу од Босе и Мене. Био је и јак и храбар. Када смо се рвали с чобанима,
он би нас све пообарао. Сада смо сви очекивали шта ће нам он рећи. А он је
јутрос прво легао поред Љубе и загрлио је. Тјешио ју ју је да ће трба престати
да боли.
– Не плачи, Љубо. Сад ће твој брат тебе
излијечити. Бака ми је показала која је трава добра за стомак и против пролива.
Наћи ћемо је макар цијелу Козару претријебили.
Задужио је Босу и Сару да чувају све што је још
остала у торбама и да нам то дијеле сваког дана само по парче хљеба и „зеру осталог што има”, како је Јово рекао.
Тако смо јутрос појели то парче хљеба са „зером нечега што има” и то нам је било за цио дан
од хране коју смо понијели. Онда нас је Јово повео да тражимо траву гологуз,
којом је бака дјеци лијечила трбобољу, и цријемушу, која се једе. Само Сару
остависмо да чува Љубу. Цријемушу нађосмо одмах на пропланку изнад Зелене
стијене, а нарочито на једном заравањку на источној страни долине испод Зелене
стијене. Била је најсличнија перима бијелог лука из наше баште. Јово поче да је
једе, а ми сви за њим. Мени се учини укусна. Баш се напасосмо цријемуше. А тог
Јововог гологуза нигдје док Боса из присоја не довикну:
– Нашла сам ја бољи лијек за моју Љубу. Мама
је мени од ове траве правила чај и стомак ме више није мучио.
Пођосмо јој сви у сусрет да видимо ту чудотворну
траву.
– Па то је спориш који тражимо! – препозна га
Јово.
– Е, вала, није! Мени је мама рекла да се
зове хајдучка трава!
– Па јес! Зову је и тако зато што су се њоме
и хајдуци лијечили. Добра је и она, али више да се привије на рану.
– Добро, Јово! Ти све најбоље знаш, само сам
је ја прва нашла – брани Боса своју првост.
Вратисмо се опет на пропланак зарастао у
цријемушу. Набрасмо пуне двије торбе цријемуше и хајдучке траве, из којих смо
послије доручка пребацили сву преосталу храну у ону трећу. Примијетисмо да је
нешто затрпано на дну осоја. Да ли вјетар, или су чобани покрили лишћем снијег
на дну долине. Ми га са стране штрпкамо ручицама и једемо. Јово нам не брани.
– Добро је да имамо снијега. Топићу га да бих
прала јадну Љубу. Ближа ми је ова сњежаница од извора. Извор је ем далеко, ем неприступачан. Видјела
сам јутрос да је испод наших ногу велика камењача. У њој ћемо снијег топити. Јово је већ испрао камењачу снијегом и чисти грумен да га стави у њу. Пошто је
наша стијена у сунчаној страни долине, брзо ће се истопити.
Љуба и даље цвили, а Сара јој пјева неке пјесмице
које она воли. Каже да није хтјела ништа да једе.
Зелена стијена је била дуга. Наше логе смо увукли
у најшире удубљење. Јово ломи суве гранчице мало даље испод стијене и запали
ватру. Мајка Сава је на све мислила, па нам је у торбу ставила и шибице.
Испразни меки сир у другу полупразну кесу са сувим сиром из лименог саплака, с
поклопцом, у који нам је наша добра мати Сава натрпала оног њеног растегљивог
сира који сви волимо. Опра и саплак прво снијегом, па водом из флаше и напуни
га до врха снијегом и стави наватру.
Кад се снијег истопи и вода прокључа, стави у њу
цвјетове хајдучке траве. Скинуо је саплак са ватре и поклопио га. Када се
охладио, однијели смо га Љуби. И тог дана више није имала пролив. А ни јела
није ништа.
Јово је и нама свима дао по гутљај хајдучког чаја
да пробамо. Горко, па смо га једва прогутали јер су нам и Јово и Боса рекли да
је то добро да и ми не би добили сраћкалицу.
После подне узе Љуба парче хљеба и меког сира да
поједе. Само је сир појела, а од парчета хљеба ни половину. И одмах зајаука да
је боли стомак. Поврати сирота сав онај сир што је појела. Терало је опет да
иде напоље.
Јово јој је већ био скувао и охладио други саплак
чаја од спориша. Волела је да га пије и више није имала пролива тог дана. Али
јесмо нас тројица најмлађих: Душан, Ниџо и ја. Јово нас је тјешио да смо се
прејели цријемуше, па и нама направи чај од хајдучке траве. И чим га пописмо,
би нам лакше.
Те вечери се саплак није скидао с ватре. Чим Јово
направи чај, преспе га у друго лонче које смо имали да се хлади, а настави
други чај да прави. У камењачи је било доста воде, а Боса и Сара су донијеле са
извора пуне боце које смо били испразнили.
Љуба и нас тројица усрâ, како нас је Јово звао,
пили смо само чај те вечери. Нама је Јово дао и по трећину парчета хљеба. Љуба
није хтјела ништа, сем чаја. Нас тројица смо већ трчали по долини и скупљали
суво грање, а Љуба није устајала са своје логе.
И тако осам дана таборовасмо под Зеленом стијеном.
Мамину храну смо сву појели, иако смо сваког дана све више јели цријемуше. Јово
је пронашао и „зечију
салату”, па смо и њу јели. Најпослије су Боса и Сара пронашле и жару која се
једе, али смо њу морали кувати јер је жарила, па је нисмо смјели сирову
принијети устима.
И са Љубом је било исто, односно сваким даном све
горе. Чим би нешто ставила у уста, одмах поврати и добије пролив. Са логе није
устајала. И онако мршава, постала је сама кост и кожа, како је баба говорила.
Плаве жилице су јој се видјеле и по челу и по рукама. Деветог дана пробуди нас
Босин врисак:
– Љуба не дише. Јово! Дођи!
Сви смо клекнули око наше Љубе. Свитало је. Лијепо
сам јој видио лице.
Нестале су оне плаве жилице са чела. Помислио сам
да је оздравила. Јово је подиже у наручје. Она укочена. Спусти је опет на логу
и пољуби је крстећи се. Од суза нико није могао ријеч проговорити.
Знам да је била недјеља. Чуо сам да је Јово рекао:
„Света
неђељо” док се крстио. Нико од нас није знао обичај шта се ради кад неко умре.
Крстио сам се као Јово и Боса. Онда сам мислио да нашој Љуби рецитују неку
пјесмицу, а сад знам да су молили „Оче наш”. Ми остали смо се само крстили кад год се
њих двоје прекрсте.
Онда су Јово и Боса обишли Зелену стијену. Ми за
њима. Вратише нас. Видимо да испод зелене стијене, на њеном самом крају до
осоја, изваљују камење из земље. Јово поломи једну дебелу, суву грану, па њоме
копа земљу и вади камење.
Нисмо смјели да напустимо Љубу, али се ја усудих
да им помогнем. Јово ме не врати. Тражио је да му по осоју тражим што дебље
гране и донесем. На снијежници сам нашао цијели нарамак. Повукао сам уза
страну. Запињу, па не могу. Јово стрча, изабра три најдебље и мени одвоји
једну. Извукосмо их под стијену. Јово од њих направи три коца.
Копај, копај, изваљуј камење. Боса и ја изгрћемо
земљу рукама. Направисмо гробић за нашу Љубу.
Јово опет отрча до оних зелених оморића изнад
Зелене стијене и донесе нарамак четине и с пола нарамка прекри гробић. Оде и подиже Љубу. Сара
завршта! Сви јецамо. Јово носи сестрицу у наручју, а сунце се пресијава на
њеној косици, која јој пада преко Јовиних руку. Поред гробића клекну и положи
је на ону другу половину нарамка четине. Сада је пољуби у њено мало чело и
прекрсти се. Учини то исто и Боса, па ја, па Душан, а мали Никола заценио се од
плача и виче:
– Не-не-дам
мо-ју се-ку! – и дозива тату.
Сви клечимо и плачемо. Јово загрли Ниџу и однесе
га код наших лога. Тамо му је нешто причао и Ниџо се смири. Опрао му је лице и
довео га до нас. Клекну Ниџо и пољуби секу. Не издржасмо. Зајецасмо, а Ниџо је
још Љуби и милује прстићима по лицу.
Сад га Боса одвоји од Љубе. Јово опет измоли „Оче наш” и Боса са Ниџом у наручју, који
јој се припио уз лице. Јово клекну и подиже Љубу на руке, окрену се према
сунцу. Био нам је окренут леђима, онако висок, као мали Бог, шапутао је неку
молитву док мирно и гласно не изговори:
– Боже, Козаро и Зелена стијено, чувајте нам
нашу Љубу.
И данас ми се чини да видим сунчани круг око Јовине
главе, који му се, преко рамена, спаја са осунчаним Љубиним лицем и
просијавајућом косицом. Боса се прекрсти и измоли „Оче наш” опет. Ми не престасмо да се
крстимао док она молитву не заврши.
Јово се окрену, уђе у раскопан гроб и полако, низ
своје груди и ноге, спусти сестру на зелену четину, лицем према сунцу. Покуша
да јој прекрсти руке, али су биле укочене, па је само помилова, зачешља јој
прстима косицу и покри јој лице марамом. Искорачи из гробића и прекри сестри
тијело зеленом четином.
Онда узе грумен земље, пољуби га и убаци на
четину. Уради то и Боса, поведох Сару, па то исто урадисмо. Јово загрли Ниџа и
понесе га, а Боса доведе Душана. Оба узеше грумен земље, пољубише га, па га
спустише на сестрино тијело.
Јово и Боса почеше рукама згртати земљу. Ми
окружисмо гробић и брзо га засусмо. Боса донесе лишћа па стави по земљи, а ми
сви разлетјесмо се по долини да скупљамо сувог лишћа и стављамо по гробу да
нашу жгољавицу што боље ушушкамо.
Донесе Боса још грана четине и стави по лишћу.
Онда Јово метну уоколо оно камење што је изваљивао. Зареда по долини да
изваљује и доноси још камења. Сви му помогосмо. Само нам рече:
– Морамо и одозго ставити камење због
звијери.
Разумјели смо. Прође ме језа на ту помисао.
Оно најтеже камење Јово и ја смо ваљали уз брдо.
Изваљали смо их три и ставили више Љубине главе према западу. Јово изабра
најправију и најдебљу полугу којом је изваљивао камење и пободе између она
највећа три камена. Подиже најлакши од та три камена и њиме закуца колац што
дубље. Потом стрча у осоје поново и донесе вучију лозицу и њоме увеза други
раван колац у крст са оним пободеним.
Затим смо сви отишли на онај пропланак гдје смо
највише нашли цријемуше и по његовом ободу бирали најлепше цвијеће и њиме покрили
хумку наше Љубе.
И то смо понављали сваки дан. Нама смо брали жару,
цријемушу, хајдучку траву и зечију салату да једемо и пијемо, а Љуби цвијећа да
јој сваког дана хумка буде свежа и миришљава.
Послије смо пронашли више врста шумске хране:
печурке, раљке, штир, јагоде, малине и боровнице. Печурака је било више врста,
само што смо ми смјели да једемо само двије, за које су Јово и Боса били
сигурни да нису отровне: вргањи и смрчци. Вргање смо нашли око пањева и клада,
а смрчке између јелових честара.
Да нисмо нашли печурке, остало би још гробића под
Зеленом стијеном.
Изгубили смо рачун колико смо дана остали тамо.
Јово је тврдио да су нас партизани пронашли 19. дана, а Боса 20. По мом рачуну,
било је девет дана откада је Љуба умрла, а после њене сахране остали смо
сигурно још толико.
Чини ми се да бисмо се ми обрадовали да је дошла и
хрватска војска. Глад нам је дојадила, а и страх. Послије Љубине смрти знали
смо шта значи умријети и некога закопати. А и један гроб је био стално међу
нама: и стварно и у сновима.
Николу је узео један избријани партизан из
Славоније. Комесар нам је рекао да се не бојимо за брата јер је „друг Јозо добар и поштен човјек. Нема
своје дјеце, па ће вашег брата усвојити. Живјеће у Славонији као бубрег у
лоју”.
Тај комесар је узео Јова да му буде курир, а нас
четверо послао у неко сиротиште.
Двије године је Јово остао с партизанима. Није
волио тог комесара, па је првом приликом пребјегао код четника попа Ђујића на
Динари. Када су савезници одлучили да
униште српске четнике, војвода Ђујић је сам своје прежевјеле борце пребацио у
Италију.
Боса, Сара, Душан и ја смо у сиротишту гладовали
скоро као на Козари, али су нас баке и добри старци, који су о нама бринули,
вољели и старали се о нама као о својој унучади. То што није било хране, нису
они криви. Од својих кућа су нам доносили што су имали, те смо некако
преживјели на оним сплачинама у сиротишту док нас нису, на крај рата, пребацили
у Београд, у Дом за ратну сирочад, али на Бањици.
Тек смо ту надрљали. Управник Милун Дробњак је
спроводио своју партизанску правду, и на васпитачима и на штићеницима. Својом
ограниченом памећу, а невиђеном примитивношћу и огромном влашћу одлучивао је о
свему: о умивању, шишању, купању, одијевању, набавци хране, прављењу јеловника,
уписивању у школу. Он је доносио одлуку за коју школу смо способни, за коју
нисмо. По свом осјећању за правду дијелио нам је и послове у дому.
Срећом, брзо пошто се успостави нова власт,
пронађоше сестру и мене наши ујаци
Бихаљи са Дорћола и уведоше у њихове породице. Сару узе Исак, а мене Оскар.
Тиме су наше муке престале. Добри наши ујаци су нас наизмјенично сваке недеље
водили у дом код Босе и Душана. Босу су пребацили у женско сиротиште на
Вождовцу, а Душан је остао на Бањици да му Милун пије крв. По томе га је и
прозвао – Милун Пијавица.
Босина управница није имала ништа против да Боси
дођу браћа у посету недјељом. Увијек би јој оставила и колачиће да нас почасти.
И наше ујне би увијек понешто послале Боси и Душану, или би нам ујак, који је
са нама те недјеље долазио, купио понешто да понесемо за њих.
Милун је јадном Душану правио стотине неприлика,
па је он зато долазио код Босе да се видимо кад год је могао. Знали смо сатима
да чекамо Душана док се појави на својој коњској запрези.
На крв се Јово завадио са Пијавицом. Кад је
требало да се упише у средњу школу, управник је записао уз његово име, у
протоколу сиротишта, да он није за школу. И нигдје га није уписао, него га
задужио коњском запрегом, на којој је свако јутро превозио помије у
пољопривредно добро у Земуну, а отуда довозио поврће, воће, мљечне производе и
месо, колико им је било одредређено да дају Дому за ратну сирочад.
Пијавица је пред свима говорио да од Душана неће
бити ништа и прозвао га „Ниџо
Никоговић”, а Јово њему узвраћао „друг
Пијавица”. Кад он не чује, звао га је „Милун Усташа”. Чим би довезао храну, Пијавица би
пробрао све најбоље за себе и васпитаче, а „моји штићеници могу и мало такше”, говорио је.
Таква је била и остала партизанска правда. После би га тјерао да риба подове,
чисти кухињу и пере судове.
Душан се заинати, па ме замоли да питам ујака да
га упише као ванредног ђака у моју гимназију. Учио је по ноћи и кад год је
могао да се склони Пијавици с очију. Имао је кључеве од магацина, па се и тамо
склањао.
Причао ми је да он и ујутру, и у одласку и у
повратку, свраћао у неки гај испред полопривредног добра, па тамо учио бар по
сат. А док је возио, понављао је гласно што је запамтио из прочитаног текста.
Тако је Душан ванредно завршио гимназију за четири године. Рекао ми је да ће,
Усташи из ината, завршити и факултет. И завршио је ДИФ и ради на Гимназији у
Крушевцу. Има четири сина.
Боса је остала у Београду. Учитељица је у
Раковици.”
= извор: (Одломак из романа «Кустос Мезезија») - Видети више: Најава новог романа Радомира Батурана
.jpg)
