Повод: признања "Српске духовне академије" (Параћин 2015)

Драги Пријатељи, уз срдачне поздраве и неколико пропратних речи у прилогу срдачно вас поздрављам. Жао ми је што  све дуже није трајало, јер прилике су такве да нам се и овакви сусрети проређују. То ми између нас можемо, и морамо,  да уредимо. 

Уз најбоље жеље, из неке личне гужве, уз ове фотографије, 

ваш брат-ски МирОСлав

 Ниш, 30. маја 2015.

Драги Мирослави,Част ми је што сам добитник Песничке хрисовуље, радост што сам се видео и прозборио с драгим људима, неке и упознао, из „Братства по речима“ како гласи наслов једног мог текста посвећеног Мирославу из Рашевице. У тој „оази духа“ (Библиотеци) човек се осећа вреднијим, схвати да и наш „посао“ има смисла, увери да је наш задатак, да упркос свему, стварамо по вишем налогу, да пишемо, не што желимо него што то живимо. Тај „проклети занат списатељски“, како каза давно онај Грк,  наша  је судбина. Она нас је повезала, збратимила, она нас и одржава.* С радошћу, и узбуђењем, сам слушао беседу, мог драгог пријатеља Мирка Лукића ( Бела Тукадруза). На жалост, нисам се спремио да његово слово снимим. Настојим да га забележим за моје „Листове на ветру“.
Мирка сам слушао 1993. када је на Сајму књига зборио на промоцији БИГЗових издања, у минулом веку. Ко је овај? -  запита ме Брђанин...Одужио млађани  Мирко тада са својом причом.  Ето, отада траје наше пријатељство, подстицање и подржавање. А збирка његова  „Земља Недођија“ поред моје „Теренске свеске“ светли о томе.
Шта све уметност може, а да то и не знамо.
Част је имати „Изабрана дела Мирослава Димитријевића“**, заслужити такав дар  је признање за које немам речи. Али о том дару  ћу посебно писати.Благодарно, Ваш МирОСлав из Трешњевице са жељом да се још срећемо, подржавамо и размењујемо наше књиге.

 

Снимљено у градској библиотеци и у Параћину: 29. маја 2015: Мирослав Тодоровић (Ниш), Мирослав Лукић - Бела Тукадруз (Београд), Борислав Радосављевић (Јагодина), и Мирослав Димитријевић

      ____

         * Из једног интервјуа са оснивачем "Српске духовне академије" М. Димитријевићем: " Ви сте и један од оснивача и руководилаца Српске духовне академије која успева да изазове све већи углед, па и интересовање и у широј јавности. Како успевате у томе ?

– Од деведесетих година прошлог века широм Србије почиње да „цвета” такозвана парохијска сублитература, локална квази књижевност. Сваки град, варошица, овеће село, формирају своје књижевне клубове, организују песничке сусрете, на којима се међусобно и несебично деле награде, по систему „ја теби ти мени”, и тако све у круг. У свакој „песничкој парохији” зна се ко је првосвештеник, ко ђакон, ђакониса, саслужитељи и клисари. Има ту строгог реда и „закона”, има свега и свачега, али нема оног најважнијег – нема квалитета, у овом случају – нема књижевности.
Зато сам, са групом истомишљеника (Срба Игњатовић, Радомир Андрић, Предраг Богдановић Ци, Мићо Цвијетић, Бајо Џаковић, Зоран Трифуновић…) 2003. године дошао на идеју да овде, у срцу Србије, организујемо једном годишње Српску духовну академију и да на њој додељујемо награде и признања, са националним предзнаком, стварно најбољима и најзаслужнијима за развој српске књижевности, културе и духовности. А награде су „Раваничанин” и „Песничка хрисовуља”. Водимо рачуна да не буду запостављени ни они најзначајнији писци и ствараоци „са лошом адресом”, а који упркос томе дају немерљив допринос српској култури и баштини.

         ** Мирослав Димитријевић (1950. Рашевица) је књижевник, публициста, новинар, есејист, историограф, књижевни критичар, антологичар и сакупљач народних умотворина. Објавио је око 70 дела: песама, прича, романа, монодрама, сатире, монографија, антропогеографских и историјских студија, есеја, беседа, антологија, народних умотворина и песама за децу код најпознатијих српских и југословенских издавача – од београдских ,,Просвете”, ,,Народне књиге” и едиције ,,Хроника села” САНУ и других до крушевачке ,,Багдале”, крагујевачке ,,Светлости” и КЗ УКС-а за Поморавски округ са седиштем у Јагодини. Био је уредник три издавачке куће, а превођен је на 12 светских језика. Заступљен је у више десетина антологија, зборника и панорама поезије и прозе у земљи и иностранству. О његовом стваралаштву писали су најеминентнији српски и југословенски књижевници и критичари (Милисав Савић, Бранислав Петровић, Срба Игњатовић, Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, Радомир Андрић, Гојко Ђого, Предраг Марковић, Алек Марјано, Душко Трифуновић, Саша Хаџи Танчић итд. Добитник је и великог броја награда и признања (Високо признање Интернационалне Академије ,,Иво Андрић” за животно дело, Повеља КЗ УКС-а за Поморавски округ за животно дело, Плакета захвалности УКС-а, награде ,,Раваничанин”, ,,Песничка хрисовуља”, ,,Поморавски Орфеј”, ,,Живојин Павловић”, ,,Сатирично перо”, ,,Наш Глас” Смедеревске песничке јесени, Октобарска награда Параћина и многе друге. 

             Видети више: ...локална квази књижевност

      ===

      Из Беседе Беле Тукадруза, добитника књижевне награде "Раваничанин", изречене након доделе  признања  "за трајан допринос српској књижевниости, духовности, култури и националној баштини", 2015:

Неизбежност превредновања или  Појава романа „Доктор Смрт“

Теза: Превредновање се не може зауставити.Не може га зауставити ни моћ из таме!Јер нови живот и ново време траже нову савест за истине до сада прећуткиване. Нека тако буде! А тако мора бити зато што је Суштина сваке уметности у њеној слободи;- како пише Бјелински у својој Студији о Хамлету - а без слободе уметност је занат за који није потребно да се човек роди, већ га може научити.*

__

  * ИЗ “СТУДИЈЕ О ХАМЛЕТУ”  

Бела Тукадруз

Наравно да нисам Клаудије
Као што ни ова жена
што не може већ данима да заспи
није краљица Гертруда
Пијани Хамлет
не зна шта говори...

* - В. Г. Бјелински: СТУДИЈА О ХАМЛЕТУ, 

Просвета, Београд, 1953, стр. 95

__

..живи а мртви, ето шта притиска Другу Србију, као сметови снега. Јер такви се хране, као и вампири, свежом крвљу. На насиљу је од Каина до Ирода, од Наполеона до Хитлера и Стаљина, саграђена кула уметности илузионизма, - пут који води у ћорсокак. Оруђе немоћних, пут немоћи, ето шта је Србију, скренуло са њеног древног, сељачког друма. Крв. (...) - стр.156

... Друга Србија говори вапајима из округа прашине и паучине, док њени најгрлатији песници, помодни арлекини, трче за четвртим. Право име тога четвртог је - Непостојећи. Никада нисам написао да ми имамо великих песника. - стр.157

 Тај роман објављен 2003. године, потписан именом Белатукадруза, отпочео је превредновање у српској књижевности, на начин тихе воде која руши брег. Друштво и култура и књижевност у којој се појавио, нису били спремни да га прихвате. Није подигао прашину попут „Изгона“ М. Селића, „Хлеба и страха“ М. Савића.  Али је наставио да делује и дејствује снагом која ће се кроз време показати делотворном…

На крају романа  „Доктор Смрт“   постоји и – незаобилазна –   ова Аутобиографска белешка   тобожњег аутора ове сторије.

Писац ове књиге рођен је 1959. године, кад НИН-ова награда за роман године није додељена, подно Јухора. Прве четири године провео је уз бабу и деду (сељаке, због развода родитеља). Са балкона дедине куће, као мали, видео је одблеске сунца у реци у даљини. То је она мутна и велика река, највећа у Србији, на којој су етаблирарни српски писци доказивали свој патриотско – књижевни салто мортале. Мајка ми је шесдесетих година отишла трбухом за крухом у Шкотску, тамо је и мене повела у шестој. Од очуха сам научио енглески пред полазак у основну школу, а касније и немачки и француски. Док сам ишао у средњу школу, учио сам португалски, руски и грчки. Мој очух је сматрао да треба да студирам славистику, али ја сам, на инсистирање моје мајке, уписао стоматологију. И завршио сам је. Школске распусте сам проводио код бабе и деде у Србији, подно Јухора, све док нису помрли. Некако у то време умро ми је и очух. Узео сам његово презиме, ради успомене на њега, јер је много више за мене учинио, него мој отац рођени. Радио сам мало као стоматолог у Енглеској. Никад нисам мислио да ћу бити писац. Ни преводилац, упркос томе што поред српског говорим и пишем на још седам језика. Путовао сам као средњешколац у завичај мога покојног поочима, у Ирску, на Исланд; пропутовао сам Средоземље; видео сам Француску и Мароко, као студент, Египат и Мадагаскар; Русију и Јапан., САД. Бразил и Канаду.  Црњански је певао о Суматри, а ја сам по њој корачао. Живот и судбина су ме упућивали на здраве зубе, а не на литературу. Читао сам у оригиналу Шекспира, Бајрона и Шелија; Џојса; Марсела Пруста; Пастернака; Фокнера и  Елиота, Вирџинију Вулф и друге писце. Повремено сам читао и САБРАНА ДЕЛА Вука Караџића, бесумње највећег српског писца, од почетка до данас. Други српски писци су ми били досадни, нећу да им набрајам имена. Поседовао сам у својој библиотеци скоро све историје српске књижевности и све су били – претенциозне и проблематичне. Све је прегазило време, чак и ону кратку историју професора Петковића… Читајући понеке од књига савремених српских писаца, још тамо у Шкотској, повремено, почео сам и сам да пишем, онако за себе. Написао сам неколико књига, али ни једну нисам покушавао да објавим. Ово је моја прва објављена књига. Када је моја мајка добила пензију, одлучила је да се врати у завичај, у Србију, подно Јухора, у опустели дом покојног деде и бабе.. У најгоре време. Крајем деведесетих. И ја сам одлучио да се вратим, после бомбардовања Србије, 1999. године, али вратио сам се тек почетком 2001. године. Купио сам стан у ширем језгру Београда и отворио у њему зубарску ординацију. Нудио сам београдским часописима одломке из мојих написаних књига, под мојим именом  презименом мога правог оца, али никад ништа нису објавили. То јест, први мој рад је објавио уредник часописа ЗАВЕТИНЕ Плус ултра и то под псеудонимом. Заинтересовао сам се за уредника, тј. нашао у библиотеци  неке од његових романа и књига песама; подстакли су ме, не само да пишем, него да почнем и да их преводим на енглески, немачки и француски. Дакле, почео сам откривати да имам и дара за преводиоца.  Имам   припремљених и преведених неколико избора песама и романа…  Не очекујем никакве награде у  овој земљи. Молим Бога да моја мајка што дуже поживи; викенде проводим са њом подно Јухора…  Чиме ће се завршити моје писање? Чиме се може завршити ако не Богом и бескрајношћу? Прикован за земљу, сваки човек криком шаље своја болна питања у космичке сфере, поноре и пећине, рупе у облацима, и – ниоткуда еха, одјека. Одасвуд навире и нагрће на човека ћутање, мукло и готово подмукло. Видео сам трагедију српске књижевности 19. и 20. века, а посебно трагедију писаца припадника тзв. демократске линије, овејаних богобораца. У делима и најдаровитијих, таквих, видео сам, стигло се, донде докле је стигао човек прикован за земљу, за једно раздобље. Мало је међу њима Христових људи. Оних који су у Божјем ћутању налазили речите одговоре на своје муке и болове.. Ја од таквих немам шта да учим, нити сам икада и покушавао. Ето, то сматрам најважнијом чињеницом своје биографије.  – Крајем фебруара, 2003.  

... …Све чешће, као млад човек, помишљам на Италију, на Иберијско полуострво (Шпанију и Португал), Шкотску и  прекоокеанска путовања. Свет треба пропутовати, стране језике треба учити, учити. И научити. Момке годину две дана старије од мене мобилисали су пре неколико година;  неки од њих никада се нису вратили свом дому, граду, нити су икад видели оно што је требало да виде. Треба видети и Швајцарску, Гренланд и Норвешку, краљевину Данску – својим очима. Треба чути дивне мелодије других народа, прочитати добре књиге на њиховим језицима. Треба видети Бразил и Аргентину, Сибир и Суматру…Треба видети много добрих филмова… Не ово смеће, које сервирају по биоскопима и на телевизији. Овде. Треба многе и многе сате провести у Кинотеци. Да бисте разумели другог, ма ко он био, треба да знате како осећа, мисли, говори. Без знања страних језика и без путовања, без непрестаног употпуњавања сазнања, нећете моћи да разумете стварност ни других, ни ону у којој живите. Најстрашније је ако сте млад и осуђени на неку врсту  својеврсног заточеништва. Многи су били у прилици да напусте своју родну земљу, или су то учинили силом прилика, али не верујем да они мрзе своју земљу, и не наговарам их да се враћају…

    Писац романа „Доктор Смрт“, како каже у својој аутобиографској белешци, вратио се у Србију после 2001. године. Написао је књигу, толико актуелну, да је било природно да се дигне прашина. Пре свега због начина на који он доживљава стварност Србије. То није књига са тезом, Доктор Смрт није супростављен само Доктору религиозне медицине. Аутор је написао оно што сматра важним у својој биографији. Доктору Смрти су супростављени, на једној страни, Бог и природа оне Друге, потиснуте Србије, а на другој, нетипична биографија непознатог писца. Бог и природа оне Друге Србије, или природе уопште, нису вулгарни; не смеју се мизерији палога и пропалога. Иза Доктора Смрти – стоји много тога, пре свега групни портрет разбојника, вештог манипулатора и грабљивца, који је грабио и отимао бездушно од све остале деце, јер његова су глад и жеђ били велики и пре ступања у пустињу историје, а и у тренутку када се ванредан роман порађао. Овај роман запрепашћује, одушевљава, најпре ћутљивом лепотом, а затим и начином разумевања српске стварности. Његов аутор, иако је младост провео у Шкотској и Енглеској и тамо стекао образовање и диплому, није постао Енглез. Не прави се Енглез. Не забија главу у песак, као ној, не заобилази тешке теме, као  тзв. овдашњи велики писци, које он етикетира  као Флоберове папагаје…

Зашто је писац изабрао као главног јунака своје књиге једног доктора религиозне медицине, а не психијатра, или неког другог доктора, рецимо, неких егзактних наука? То је тајна писца. Ову књигу не треба препоручивати. Зашто? Па, ко је прочита, схватиће. А ко је прочита па не схвати, нек чита шећерлеме и постмодернистичке и друге вечне претенденте. Један од наших нових уредника је пре неколико година написао предивну књигу о вечним претендентима и пропалим писцима Балкана и Србије, који су проглашени великанима. Понеке од њих, писац овог романа, детаљније расветљава, понекад анатомски, уметнички надмоћно…

Српски књижевни часописи одавно не објављују овакве књиге, нити ће у скоро време. Они су навикли, као и ждребад, на чекање коцке шећера.Калигула је свога магарца поставио за члана сената; и овде сањају, одувек су више о томе сањали – да буду постављени. Ми не знамо да ли ће овај аутор наставити да пише и написати још неку овакву књигу? Можда и хоће?

Читање ове књиге је и спасоносно, да не кажем лековито, јер ју је писао и написао даровит човек, стоок, изванредног слуха. Писац има уши – добре  очи за историју и српску стварност…. Читајући ову књигу у рукопису, – како сведочи један од уредника – ослобађао сам се страха, индивидуализма, скептицизма, јалових мисли, и мислио сам слободније о далеким путовањима, и земљама далеким. Зато сам био први у уредништву да је објавимо, одмах, и у целини, а не у наставцима…

***

Та књига је – то ће временом бити признато – својом жестином отворила дуго очекивани пут превредновања у српској књижевности и култури. Та књига је показала шта је све опоганило и унередило Србију 20. века.Напади на ову књигу су отпочели окаснело и подмукло.

Ти напади су дошли из очекиваног правца, од промашених амбициозних људи, и очајника.  Из маловарошког света. ( Видети о томе више у књ. Мирослав Лукић: ПОСЛОДАВАЦ КЕОПС I, Едиција ЗАВЕТИНЕ, 2006.)

Дух је господар обновљења, подложан је реинкарнацији. Велики дух је неуништив…

Југословенски и српски официјализам, шта је то? Маловарошки свет. Највећа заслуга југословенске револуције је формирање маловарошког света, омасовљење тога света… Маловарошки свет се шири као поплава и преплављује много тога, чак и енигме, другу Србију. /  Ево наше философије: ми смо немодерни, скрајнути, на сувом; око  нас тече мутна река маловарошка, са клобуцимаа пене… / Ми не припадамо ником другом, до себи, земљи друге Србије, другачије, која се трује неодређеношћу хладног негодовања, због поплаве свега и свачега, чију ће тортуру подносити најмање онолико колико је до данас протекло времена од октобра 44. Тај период је дуг и понеком човеку ће се учинити дужи од полустолећа!То је раздобље теже од стене, камене громаде, снежне планине, која ће сама себе повући у провалију и непостојање, кад за то дође време. Страшно је што све чешће видимо како многи пропадају, и што нико више не може ништа учинити да заустави тај процес и спасе барем понеког од погибељног утапања…Свега се бојимо*: кретања, разговора, оних Бодлерових проклетница, радосних мртваца и трулежи у друштву, и љубави према лажи, и охолости, и љупких сутона, духа наметачког и болне нестрпљивости, насртљивости.

Коме ово све пишемо? Евентуалним читаоцима, непознатима? Друкчијем поколењу које ће једном доћи?Или оном вршњаку, луталици, што се у сутон пење каменим ногоступом у висину, где је камен обрастао маховином; или ђаку-пешаку што силази са планине низ брег плав од процветалих јоргована?

Или онима што верују да је могуће изједначење живота и уметности? Живот и уметност су две сасвим различите ствари по пореклу, циљ је њихово изједначење: да уметност постане живот, а живот уметност. Јер то је оно највише у постојању…

[ Објављено у часопису ТРЕЋА СРБИЈА 11 – 15/ 2004 – 2005,  стр. 7- 8, у оквиру Уводне напомене “часописа за нове иницијативе” - бр. 1 – 3, припремљеног за штампу далеке 1973. године).]

     ____

         * Пружила ми се прилика да се захвалим "Српској духовној академији" у лично име и у име свих награђених аутора, и ја сам, одабрао да подсетим (од толиких  објављених и необјављених текстова) баш есеј о - неизбежности превредновања у савременој српској књижевности да бих охрабрио учеснике "Српске духовне академије", пријатеље и публику те вечери у Параћину у градској библиотеци, да се ослободе страхова, свих страхова, као и они Карађорђеви устаници на предивном Карађорђевом брду* у Параћину, са кога пуца неописив видик преко Мораве и многољудног села Рашевице према врху Јухора, јер сам читавог маја месеца ове 2015. године путујући Србијом уздуж и попреко видео несумњиве знакове стрепње, агоније, призивајући агон. Агонија у овој земљи има своје страшне подземне изворе, који су  отровали  људе, села и градове, реке, путеве, садашњост и будућност. Агон као да је замро, као да никад није ни постојао, што противуречи здравој памети. Агонију треба жигосати, борити се против ње свим средствима. Агон у Срба, ни у најгорим и најцрњим временима, ни у катастрофама историјским није јењавао, што доказује, поред толико других ствари и параћинско Карађорђево брдо, па и велико село  моравско Рашевица у подножју јухорског подгорја, гробље сеоско на брегу које није урасло као толика друга у коров и трњак.  Треба се ослонити на древно искуство наших дедова и на истину, голу истину. Шљака историје је заклонила видике, али са Карађорђевог брда и са балкона куће Димитријевића у Рашевици, пружа се леп и ведар поглед далеко и дубоко и високо. То смеће тзв. демократизам српских писаца треба да уклоне и песници и комуналци, то смеће нагомилано и скупљено у оквиру савремене кризе хришћанства. "Српска духовна академија" није никаква  "манифестација" већ нека врста института, одбране, сита, бирања, пробирања, издвајања, и шкартирања оних наметнутих, наметаних деценијама у име једноумне глупости. "Српска духовна академија" је нека врста "одбране", агон, место где се открива и осветљава она непозната друга, друкчија, неконстантиновићевска Србија, Србија која не познаје довољно себе, али која је то схватила и почела да гради неке од својих институција- у Духу, за почетак...

Беседник Бела Тукадруз 

__

 * Област општине Параћин смештена у плодниј долини Велике Мораве, пружала је од праисторије до данас веома повољне услове за настањивање. Многобројне културе које су трајале на овом подручју оставиле су трагове свог присуства. Још у XIX веку Ф. Каниц, аустријски инжињер, истраживач и хуманиста, скренуо је пажњу јавности на археолошко богатство средњег Поморавља. На основу археолошких истраживања која су овде започеле у другој половини овог века, закључује се да је ово тле било континуално насељено у периоду млађег каменог, бронзаног и гвозденог доба, као и касније у римском и средњевековном периоду. Захваљујући остацима материјалне културе и монументалним делима, у која је човек утиснуо своја веровања, стремљења и расположења, данас располажемо, ако не целовитом, онда бар контурном сликом о културно-историјском развоју ове територије. Досадашња археолошка истраживања на праисторијским локалитетима Дреновац, Главица, Глоздак, Стриза као и на многим другим, потврђују присуство човека на овом подручју од VI миленија пре наше ере до доласка Римљана, кад се формално и завршава праисторијски период. Посебну улогу у интензивном културном развоју имао је моравско-вардарски пут, као једна од основних саобраћајница старог Балкана. Значај овог пута, као и других природних комуникационих веза Поморавља у појединим фазама праисторије и историје, огледа се честим и разноликим културним и етничким струјањима.

Борбе за ослобођење од Турака, који су присутни у Поморављу као и у целој Србији јос од XV века, добијају у овом крају велики значај. Мало је догађаја у историји првог српског устанка који су имали тако велики тицај на његов даљи ток и развој, као што је случај са бојем на Иванковцу. Сукоб српских устаника под омандом Карађорђа и турске царске војске представља први отворени окршај Срба са регуларном војском Турске Царевине. После пораза на Иванковцу, августа 1805. године турска царска војска напустила је своје положаје и преко Везировог брда одступила према Параћину. Српској устаничкој војсци концентрисаној на брду изнад Параћина, које се данас зове Карађорђево брдо, придружио се одред од 200 војника формиран у селу Извору код Параћина. После заузимања положаја српски устаници су почели да копају и утврђују шанчеве и до данас очуване. Жестоке борбе вођене су на обалама реке Црнице. Поражена турска војска у нереду је одступила. У околини Параћина смртно је рањен и командант турске царске војске Хафиз-паша. Писани извори наводе да је Стева писар, умоливши Карађорђа да му дозволи да испали хитац из топа, погодио конак и смртно ранио Хафиз-пашу. Претрпевши пораз изнад Параћина, а и деморалисани погибијом свога команданта, Турци се повлаче према Нишу. Значајна личност овог краја у првом српском устанку био је Илија Барјактаревић, трговац из села Извора, кога је Карађорђе после победе на Иванковцу поставио за војводу. У својству параћинског војводе он присуствује скупштини коју Вожд оснива 1813. Године у Крагујевцу.

У време другог српског устанка Параћин је поново био ослобођен, али само привидно, пошто је био изван Београдског пашалука. Град и даље припада Лесковачком пашалуку у коме су тада били Турци, али на основу споразума кнеза Милоша са Маршали-пашом и у тим крајевима је већ било елемената српске власти. За период другог српског устанка карактеристично је досељавање у Параћин српског живља са ''југа из Турске'', затим из Војводине и других крајева. У намери да ојача привреду овог краја, кнез Милош даје становништву многе повластице. Параћин је у то време, пошто се налазио на граници два пашалука, имао и филијалу Главне царинске станице. Народ параћинског среза све теже је подносио турку власт. Из једног спонтаног револта дошло је до устанка у параћинском срезу 1832.  године, који ће својом одлучношћу убрзати преговоре са Турцима и довести до дефинитивног ослобођења овог краја. Хатишерифом из августа 1830. године Параћин је припојен Србији, али је стварну слободу добио јула месеца 1834. године, када Турци коначно напуштају ове крајеве. Параћински срез је у то време имао 28 насељених места. Одлуком Правитељства из 1842. године придодато му је још 10 насеља. Према тефтеру-списку, писаном између 1833-1838. године, варош Параћин и села параћинског среза имала су 1197 кућа. Најзначајнији документ за Параћин из овога периода је Устав Кнежевства Србије, од 15. Фебруара 1835. године, на коме се налази и потпис кнеза параћинске нахије Јована Вељковића. Село Лешје које лежи у подножју планине Бабе, 10 км источно од Параћина, дало је у XIX веку три крупне историјске личности – Стојана Јовановића Лешјанина, судију у Параћину, Ражњу, Крагујевцу, председника суда у Крушевцу и министра унутрашњих дела у кнежевини Србији, Рајка Лешјанина, професора права у Српском београдском лицеју а потом министра правде и Миливоја Лешјанина, који је низ година тесно сарађивао са кнезом Милошем у својству начелника кнежеве канцеларије. Својом ангажованошћу, радом и утицајем они су далеко превазилазили нахијске међе и били међу најистакнутијим личностима тога времена у Србији. Из тог периода сачувано је у Параћину неколико карактеристичних архитектонскох објеката. Међу најзначајније спада Татар-Богданова воденица на реци Црници, очувана и до данас. Кнез Милош у знак пажње поклања овај, у то време значајан објекат, своме гласоноши-татару Богдану из Параћина. После ослободилачких ратова Србије са Турском 1876/77. године, када су Србији припојен четири нова округа, велики број породица придошлих из новоослобођених крајева населило се у Параћину. Према попису из 1890. Године, који је био први организовани сигурни попис, Параћин је као град имао укупно 5.468 становника. Села параћинског среза имала су тада 23.801 житеља, што значи да се број становништва удвостручио. Прва  сведочансва о изгледу тадашњег Параћина налазимо у цртежима В. Полеонова из 1876. године, који пролази овим крајем са руском војском. Балкански ратови доносе недаће и немаштине. У борбама је погинуло око 30 радника из овог краја. У току првог балканског рата у Параћину долази Рус Николај Александрович Семашко. Од 1913-1916. Године био је руководилац болнице у Параћину. У то доба активно је срађивао и са социјал-демократском странком, чије је идеје пропагирао у Параћину. Током 1914. године, Параћин и његова околина поново страдају у рату, као и цела Србија. Последње јединице приликом повлачења главнине српске војске према југу, напустиле су Параћин 22. Октобра 1915. године, уништавајући за собом војне објекте, магацине, железничке пруге. Том приликом је срушен и мост на реци Црници. После пробоја Солунског фронта и слома непријатељског отпора на прилазима Параћину, град са околином је ослобођен 12. Октобра 1918. године. На бојиштима током првог светског рата погинуло је 194 Параћинаца. У периоду између два рата Параћин је, као и раније, важан занатско-трговачки центар у Србији. Томе је допринео и повољан географски положај Параћина, који са бројним селима и великим гравитационим подручјем има све предуслове за брзо напредовање занатства и трговине. Као илустрација може да послужи податак да је у Параћину током XIX века радило око 300 занатлија и 160 трговаца.

      видети више: историјат 

Три Мирослава  (снимљено у Параћину током "Српске духовне академије", 29. 05. 15.

ПРОГРАМ ДОДЕЛЕ КЊИЖЕВНИХ НАГРАДА СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ У ПАРАЋИНУ, У ПЕТАК, 29. МАЈА 2015. ГОДИНЕ

(од нашег сталног дописника)

17 часова: ДОЛАЗАК ГОСТИЈУ И УПОЗНАВАЊЕ
18 часова: СВЕЧАНО ОТВАРАЊЕ И ПОЗДРАВНА БЕСЕДА  МИРОСЛАВА ДИМИТРИЈЕВИЋА
18 часова и 10 минута: ЧИТАЊЕ ОДЛУКЕ ПРЕДСЕДНИКА ЖИРИЈА О ДОБИТНИЦИМА
ОВОГОДИШЊИХ НАГРАДА СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ У ПАРАЋИНУ
18 часова и15 минута: СВЕЧАНО УРУЧИВАЊЕ ПРИЗНАЊА ОВОГОДИШЊИМ ЛАУРЕАТИМА
18 часова и 35 минута: БЕСЕДА ЗАХВАЛНОСТИ КЊИЖЕВНИКА  МИРОСЛАВА ЛУКИЋА
ИЗ БЕОГРАДА, У ИМЕ СВИХ ДОБИТНИКА НАГРАДА
18 часова и 50 минута: КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ПОСВЕЋЕНО ЛАУРЕАТИМА, КОЈИ ЋЕ СЕ
ПРЕДСТАВИТИ СВОЈИМ ИЗАБРАНИМ ПРИЛОЗИМА
19 часова и 30 минута: РАЗГОВОР СА ПУБЛИКОМ: ПИТАЊА И ОДГОВОРИ НА
СЛОБОДНЕ И НАЈАКТУЕЛНИЈЕ КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ
20 часова: Реч захвалности председника Српске дуиховне академије
20 часова и 5 минута: КОКТЕЛ

ДОБИТНИЦИ ПРИЗНАЊА "СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ" ЗА 2015. ГОДИНУ

(Од нашег сталног дописника из Параћина)

ОДЛУКA ЖИРИЈА О ДОБИТНИЦИМА НАГРАДА 

СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ ИЗ ПАРАЋИНА

ЗА 2015. ГОДИНУ

    Жири књижевника Српске духовне академије из Параћина у саставу: Мирослав Димитријевић, председник, Бајо Џаковић и Предраг Стефановић – чланови, после више састанака, консултација и разматрања приспелих предлога кандидата за награде, у суботу 16. маја 2015. године донели су коначну и једногласну одлуку:

      Највише признање РАВАНИЧАНИН, за трајан допринос српској књижевности, духовности, култури и националној баштини – односно награду за животно дело - добили су:

Мирослав Лукић алијас Бела Тукадруз, књижевник из Београда;  

проф. др Драгомир С. Радовановић, књижевник из Лесковца и 

Борислав Радосављевић, књижевник из Јагодине.

      ПЕСНИЧКУ ХРИСОВУЉУ, признање за трајан допринос српској поезији и књижевности, понели су: Мирослав Тодоровић, књижевник из Ниша; 

Верољуб Вукашиновић, књижевник из Трстеника; 

Зоран Петровић, књижевник из Крагујевца; 

Љиљана Крстић Мокрицки, књижевница из Параћина и 

Данијела Радовановић, песникиња из Лесковца.

      Награда ВИДОСАВ ТРЕПЧАНИН, за неговање протестне и сатиричне поезије у српској књижевности, припала је Хаџи Момиру Станисављевићу, књижевнику из Параћина и Миодрагу Петровићу, књижевнику из Новог Сада.

      ВЕЛИКУ ПОВЕЉУ ЗАХВАЛНОСТИ  за укупан допринос српској књижевности и раду Српске духовне академије, већином гласова жирија, добио је Бајо Џаковић, књижевник из Јагодине.   

     

      Лауреати ПОВЕЉЕ Српске духовне академије постали су: Зоран Хаџи Лазин, књижевник из Новог Сада; Зорица Ћираковић, књижевница из Аранђеловца; Предраг Пеца Стефановић (већином гласова) књижевник из Јагодине; Никола Ранђеловић, уметник-дизајнер из Параћина; Александар Добросављевић, писац из Јагодине и Божо Шћепановић, уметнички фотограф из Параћина.

 У Рашевици, 16. маја 2015.    Жири: Мирослав Димитријевић

                                                                      Бајо Џаковић

                                                                      Предраг Пеца Стефановић

О НАГРАДАМА СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ

Награда „Раваничанин“: Од битке на Косову до Велике сеобе Срба, у манастиру Раваници су живели и писали, држали лучу писмености, духовности и културе, скромни монаси који су се потписивали као Раваничан 1, Раваничанин 2 и Раваничанин 3. Они су оставили не само веома битне историјске податке из тог времена, већ су и сами стварали, као што су чинила касније и њихова браћа из манастира Манасије у Ресави. Зато смо њима у почаст и славу, одлучили да Српска духовна академија додељује годишње по три признања “Раваничанин“.  

Награда „Песничка хрисовуља“: Према историјским подацима, кнез Лазар је манастиру Раваници  подарио две хрисовуље, повеље или даровнице. Уводни део свих хрисовуља – аренге -  имао је предивне и надахнуте текстове испуњене богомисленијем, духовном лепотом и поезијом, врло узвишеног стила. То је био разлог да Српска духовна академија установи и награде са овим именом. Награде Велика повеља, Велика повеља захвалности  и Повеља додељују се од 2013. године за допринос духовности и култури, а награда „Видосав Трепчанин“ додељује се од 2014. године за родољубиву, боемску, протестну и сатиричну поезију. 

                =  Видети  више:  Део духовног и културног наслеђа Параћина и околине                                              

John Lennon - Imagine

„У нас Срба има једна песма која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге бијеле не би се могли наши јади исписати.....“

Мирослав Тодоровић

УБИЈАЊЕ ПОКОЈНИКА

Одговор песнику, академику, Адаму Пуслојићу, на СМС поруку да пошаљем текст на питање: “Ко убија културу?”

„Па ипак је то савршено ратни роман.” / Растко Петровић

Избор из две докторске дисертације , о „Дану шестом“

 

            БАТУРАН

Предња стр. корица

....Структури романа ”Дан шести” значајне димензије дају време и простор. Време, је, рекосмо, историјско: повлачење српске војске преко Албаније у јесен /зиму 1915, за време првог светског рата (у првој књизи) и стање духа три преживела учесника те катаклизме након двадесет година и у ”новом свету” - у Америци (У Другој књизи). Пошто ово није историјски роман, историјска окосница је само она одређујућа оса око које се плету сви догађаји и ликови, све асоцијације досањавајућих свести бројних учес- ника: и док корачају, и када спавају, и када им се губи и поново враћа свест. Отуда се туробне слике рата и умирања померају у слике сећања, чак до детињства у коме су се играли рата У маг- новењу се питају да ли су то на правом ратишту у коме они умиру, или је то само њихова игра у којој се претварају да су мртви. На старим ратиштима (у Србији и Америци) оживи комуникација и са старим мртвим ратницима, својим прецима, а најављује се и нови светски рат (”Чемберленов повратак из Минхена”). ”Као да је прошлост била узбуркано огледало садашњости и да је садашњост била већ пре прошлости и одувек, и да је била одувек на овом заједничком тлу” (стр. 441), и да ће се нека слична садашњост поновити у будућности. Али роман ”Дан шести” нема амбиције да сведочи о фамозној историји и њеној закономерности, већ о човеку појединцу и његовој злоупотреби у историји и од историје, и њених "славних” ратова и ”великих” идеја А ”простор и вријеме су двије клавијатуре на којима се гради и чита књижевно дјело према читавој једној љествици промјенљивих пространстава и трајања” ⁸⁵. Простор којим су српска војска и народ бежали, из завереничког и свеуништавајућег рата читавог етноса, ка обали преживљавања и поновног враћања У тај исти Рат није био само простор историјске Србије и ис- торијског Балкана, већ је то био и простор силажења људства кроз време (”пут кроз време”). А кроз простор микро-космоса манифестовао се и макро-космос. Митски простор Балкана, у овом стварносном, историјском времену смрти, и у будућем, кроз рад соли и алкала и космичких кретања, дорађивао је своје нове слојеве. И све то што се збивало људима Србије, на Балкану или у Америци, свеједно, између небројеног свитања и смркавања човечанства, прелазило је у митски мрак и припадало бескрају и вечнбсти. Као да је Растко Петровић у роману Дан шести” и траговима времена и простора покушао да дође до оног најсубјективнијег у човеку. А и оно се учаурило у великим тајнама човековог живота. У њима се сусрећу историјско и митско. Сва Петровићева дела, сви његови трептаји, лелуји и откровења, сва путовања нису спознали те просторе човековог духа. Однела их је његова прва и последња тајна - смрт. Јер, и ћутање је простор. Пут кроз Албанију и његово тело на том путу били су само корачање кроз простор демонијачке природе и човечанства, ”свет видљив и мерљив а Растко Петровић је трагао за оним невид- љивим и немерљивим у човеку и природи. Можда је то онај замагљен и таласаст простор” лелуја и трепета између глађу обогаљеног човека и удаљене чиније која се пуши. Или онај савршени простор тишине, у коме хоризонти лебде, приближавајући се и удаљавајући испод зенита, ”који се расцветава и разлива и опет скупља у себе” (стр. 592). А у тој тишини, ”у целом Космосу једина људска бића” - у љубави. И једна и друга могућност само су у домену Човека и Природе.

85 Жан Русе, Облик и значење”. У: "Модерна теорија романа”, стр. 365/6.

     = извор:  Радомир Батуран ОТКРОВЕЊА РАСТКА ПЕТРОВИЋА, ИДП „Научна књига“, Београд1993. – стр.  453: 348-349. (Ова књига је проистекла из докторске дисертације, одбрањене на Филолошком факултету,  у Београду, 1992. године. 

 

 

 

Воденични точак, детаљ, манстир Св. Прохора, Пчиња

*

Резиме: Романи Растка Петровића до сада нису били предмет целовитог

и систематског проучавања и овом раду се анализирају их из перспективе

њиховог доминатног иманентнопетичког начела – енциклопедичности. Најпре

се отвора питање теоријског одређења енциколедијског модела у европској

књижевности, понајпре у роману, преиспитивањем ставове аутора који су се

бавили овом темом (Умберто Еко, Нортроп Фрај, Михаил Бахтин, Валтер

Бенјамин, и други). Затим се детаљније анализирају Расткови романи – Бурлеска

Господина Перуна Бога Грома (1921), Са силама немерљивим (1927), Људи

говоре (1931) и Дан шест (објављен постхумно 1961). Полазиште за нализу

успостваља се и у есејима Растка Петровића у којима су експлицирани његови

аутопоетички ставови о природи модерног романа и о енциклопедичности као о

поетичком начелу. Рад се бави и аспектима Петровићевих романа у

компаративном контексту. Уочавају се приповедачких и поетичких блискости

са романима који су настајали у приближно исто време (остварења Џемса Џојса,

Алфреда Деблина, Вирџиније Вулф и Олдоса Хакслија). Показује се како

авангардни романи Растка Петровића стоје у вези са најзначајнијим

енциклопедијским остварењима српског постмодернизма, првенствено

романима Данила Киша и Милорада Павића. Рад доказује колико су

Петровићева поетика важна за генезу романескног жанра у модерној српској

књижевности, као и то да је енциклопедијска нартивна стратегија, која се везује

углавном за постмодрене романе, заправо је први пут код нас поетички

самосвесно развијена у делу Растка Петровића.

Кључне речи: енциклопедичност, поетика, роман, енциклопедија,

тоталитет, језик, приповедање, мит, наука, филозофија.

.... Могућност да роман приповеда о рату а да не буде национална, херојска или државотоврна драма, остала је и у Растково и у данашње време сувише смела, запараво авангардна замисао. Нешто од таквог доживаљаја рата Растко налази у Дневнику о Чарнојевићу Милоша Црњанског. Поводом другог издања те књиге из 1930. године пише како у њој „нема ни једног описа кампање и битке, нема патетичне трагике која поклапа судбину човека. Ни смрти ни несреће, ни епидемије, нису пластичне, бојене, подвлачене,” и закључује: „Па ипак је то савршено ратни роман.”451

Колико је средином тридесетих година Петровићева визија рата,

успостављена на поетичком искуству авангарде и приповедачким стратегијамаЏејмса Џојса, Вирџиније Вулф и Олдоса Хакслија, радикално другачија од књижевних и идеолошких видокруга тога доба, говори чињеница да је у време када је Растков роман одбијен, код истог изадавача, Геце Кона, објављена Српскатрилогија (1934-36) Стевана Јаковљевића. Наравно, немамо намеру да овдеговоримо о вредности једног на штету другог романа, него о два различита ипоетички легитимна односа романа према историји, али од којих је само један утом тренутку третиран као идеолошки прихватљив и политички коректан. Тематскаблискост првог дела Дана шестог, који се одиграва новембра и децембра 1915.године, са Српском трилогијом најочигледанија је у њеном другом тому, Под крстом (1936), који прати повлачње српске војске кроз Црну Гору и Албанију.

Спрам Јаковљевићеве ромнасиране историје чији спознајни интерес тежи „апсолутној аутентичности,”452 односно репортажној хроници веродостојних, у писаним и усменим сведочењима потврђених, догађаја, јасно је да Растков роман није ратни или је заправо „савршени ратни роман”, како је приметио поводом Црњанског.453 Однос према историји у првом делу Дана шестог не заснива се на уметничком транспоновању фактографске грађе или на фикционалзацији веродостојних сведочења, него на приповедачкој артикулацији антрополошке и онтолошке дубине ратне трагедије која надилази историјско и постаје катаклизмичко, митско дешавање.454 У тој митској дубини дезинтегрише се идентитет појединца и његова културом успостваљен свест о припадности нацији, отаџбини и друштву. Док натуралистичке сцене смрти, глади и болести у Српској трилогији увек чувају снажан емотивни патос националног страдања и апотеозу жртве, у Растковом роману оне добијају значење дехуманизације, изједанчавања човека са животињом и повратак у стање првобитног чопора. Од ратне трилогије Стевана Јаковљевића, која је имала велику успех код читалачке публике и прилична оспорвања код критике, могао би се успоставити директни поетички континуитет до приповедачки и композиционо сложенијег Ћосићевог романа Време смрти. С друге стране, Растков роман, поетички самосвесно лишен националног и

патриотског тона, остао је у време када је написан прећутно цензурисан и доновијег времена скоро непрочитан.

Овакав Растков третман националног у књижевности био је једним делом већ заснован хронотопском и језичком апстракцијом романесконог света у претходној књизи Људи говоре. Али за разумевање тог питање важан је есеј „Да наша књижевност буде уистину наша” (1930), прозашао из Петровићевог тумачења

фолклорне башине и „језичког генија”, о чему је писао средином двадесетих година. Разматрајући однос националног или расног и универзалног или општечовечанског у уметности и књижевности Растко наглашава да се ове две категорије нипошто не искључују јер расно је само посебан облик испољавања општељудског. Поседовати националну свест, припадати одређеном народу,племену или раси значи „захваљујући линији порекла, или живота у средини

једнога племна, имати извесне специфичне особине које помажу да се схвати и примени оно што је иначе апсолутно и општечовачанско.”455 Наши уметници, сматра Растко, греше када расност покушавају да изразе имитирајући фолкорни израз, односно развијаући само тематску или језичку орнаменталност а занемарујући онај квалитет осећања, доживљаја и вредности које припадају човеку уопште. Као што је Хамлет надасве представник човечанства, па тек онда дански принц и драмска креација енглеског писца, а мајка Југовића грандиозна уметнички лик и величанствени тип српског народа управо зато што је на првом месту мајка, тако и данашњи књижевни ликови своју расност морају да испољавају у универзалном квалитету. „Подвлачимо да ће најраснији писац на језику нашега народа бити не онај писац који у своје дело нагомилава све по чему се наш човек разликује од других људи,” закључује Растко, „већ онај који дâ све оно што је у  нашем човеку општељудско, али што је особеније, јаче и замршеније но код других.”456 Већ у недовршеној поеми Вук јасно је испољена Петровићева тенденција да нациналном фолклору да униврзалну сиболкику или како је приметио Зоран Мишић, „да наше митове учини васељенским, и васељенским мерама премери нашу митологију.”457 У концепцији расног у књижевности свакако

се може наћи поетички путоказ за разумевање Петровићевог покушаја да нациналну трагедији из Првог светског рата види као катаклизну цивилизацијских и космичких размера, дакле не да поништи или занемари нацинално него да га преведе у униврзалну односно у митску раван. Међутим, управо Растков есеј о расном у уметности важан је и за његово позицинирање у идеолошким и

политичким сукобима који су се средином тридесетих година водили поводом уметности. Иако у тим полемика није учествовао, своје ставове изразиће у ликовној критици коју је тада писао за Политику, не прихватајући ни нациналну струју предвођену групом „Зограф” ни социјално ангажововане ствараоце окупљене око загребачке „Земље”. И сликарству коју је своју инспирацију налазило у средњем

веку као и оном заинтересованом за друштвене теме, Растко замера да нема свест о модерном и аутентичном ликовном изразу него се служи старинским и превазиђеним уметничким техникама који у савремном добу делује анахроно.

Инсистирајући на „интренациналном сликарском језику у коме се расност и лични елемент мешају само као акценат сликања” Растко Петровић својим погледима на уметност формираним у духу естетике Бато Лавуара битно разликовао од ставова тадашње левичарске и десничарски оријентисане критике.458 Јасно је зато да роман у коме је желео да једно, у том тренутку још живо, ратно искуство приповедачки и језички артикулише у духу „постуликсовске” поетике остао неприхватљив за тадашњу, идеолошким сукобима обузету, књижевну јавност. Међутим, то не значи да у енциклопедијској ширини Дана шестог нема наглашених идеолошки профилисаних гласова. Такав је у првом делу романа Смеђи Петар, антипод главног јунака Стевана Папа-Катића. Пасионирани читалац Марксовог Капитала и нихилистчки бунтовник против буржоског друштва, Смеђи се сећа како је као дечак, док му је мајка требила вашке, читао новинске наслове унатрашке,

симболично обзнањујући свој контра–став према свету. Расправу о класним нејаднакостима и дистрбуцији друштвеног богатства коју у ратном повлачењу воде Петар и Стеван, приповедач коментарише овако: „Ма која мишљења бранили и исповедали, ма чему стремили са својих седамнаест година, у дну обојице била је стална, очајна жудња: живети, живети. Сачувати то! Живети.”459 Међутим, док

Стеван спознаје да у природи и универзуму делују деструктивне али и виталистичке силе које превазилазе законе друштва и оквире идеологије, дотле Петрово идеолошко откровење прераста у аутодеструктивни нагон који га води у одустајање од живота.

Нису се само у романима настајалим током четврте деценије испољиле различите визије рата. Нестабилна политичка ситуацију у Европи почетком тридесетих година покренула је ову тему и у књижевним полемикама које су се одвијале под сенком идеолошких разлика. У чланку „Оклеветани рат” из 1934. Црњански даје контроверзну похвалу рата због чега ће га Крлежа а касније и

Марко Ристић оптужити за милитаризам и фашизам. Међутим, Црњански смисао рата одређује прилично слојевито, заснивајући га као једну општу хуманистичку категорију, кључну за разумевање људског постојања. Жестоко нападајући лицемерје пацифистичке и марксистичке пропаганде о вечном миру, Црњански полази од искуства Првог светског рата као јединог начина којим је могло бити

решено питање националног ослобођења и уједињења. Ратови су увек пресудно утицали на формирање цивилизацију у целини као и посебних националних идентитета и моралних вредности. „Што је најстрашније, рат постаје све фантастичнији и ма како то грозно звучало, све лепши,” вели Црњански, а историја ратовања и његове медијске презентације у новије доба то потврђује, „Он ће опијати својом занимљивошћу људе, и на копну и на мору и у ваздуху, он ће им приказивати привиђења и слике које ће учинити да се забораве клетве о рату као да их никада није ни било.”460 Расткова визија рата у првом делу Дана шестог прилично је далеко од размишљања Црњанског, поготову његове осуде оних који у рату виде само дехуманизацију човека и најнижи цивилизацијски пад („Ако се за

рат може рећи да човека поживотињи, за мир би се то могло рећи много више,” цинично примећује Црњански). Ипак, једно романескно и друго полемичко виђење се у неким моментима и сустичу. Рат постоји као нешто фаталистичко, у историји човечанства рат се неминовно враћа. Он у појединцу активира и оне, у мирнодопским околностима неслућене, виталистичке потенцијале. Ту колосалну

енергију, или екстазу о којој говори Црњански, ослобођену ратом, Растко Петровић ће у својој митопоетској визији изместити из цивилизацијских оквира у немерљиву целину космоса којим валада ритам смрти и поновног рађања.

Међутим, за српску књижевност биће много значајнији поетички сусрет Дана шестог и Друге књиге Сеоба почетком шездесетих година. Из истих,политичких разлога осуђене на деценијско изгнанство ове две монуметалне књиге објављене у приближно исто време, Расткова 1961. а Црњанскова годину дана касније, симболично су означиле почетак „златног доба српског романа”.461 Много више од саме симболике важнији је (не)очекивани иманентни дијалог ова два романа о крајњем исходу човекове судбине чији метафизички смисао се не указује више на хоризонту светскоисторијских дешавања него у космолошким размерама.

На крају Друге књиге Сеоба судбина појединца указаће се приповедачу као „ситно зрно песка” или „зрно праха” које није само знамење пролазности, него у периодничном обнављању живота у сеобама и порођајима постаје и клица будућности. „Ко би могао набројати зрна, која ће, идућег пролећа, ницати на свету,

у Европи, Азији, Америци, Африци? Несхватљиво је то људском уму.”462 На почетку другог дела Дана шестог и главни јунак има епифанијску визију стварања света у којој му глас зведане ноћи, који као да припада самом Творцу, открива „исконско дрхтање” појединачног трајања које је „сићушни светли прах, у вихору

већности сићушан светли прах. Са твојом свешћу и осећањима, и страстима, и жудњама, и усхићењима, и сумњама. Светли прах” (444).

451 Растко Петровић, „Милош Црњански”, Есеји и чланци, Београд, 1974, 202.

452 Света Лукић, „За ново читање документарне прозе Стевана Јаковљевића”, у: С. Јаковљевић,

Српка трилогија, књ. 1, Београд, 1987, 7. У разговору са Синишом Пауновићем аутор вели о књизикаже и ово: „Иако је писана непосредно, нико досад није демантовао ниједан став, што самопотврђује њену веродостојност” (Исто, 16). Међутим, ово инсистирање на веродостојности, којиделе и аутора и сам приповедач романа, читаоци су схватили као својеврсни изазов, па су примедбеипак стизале због тога што су неки учесници ратних збивања, знани и незнани, заобиђени илинедовољно поменути. Десетак година након Јакољевићеве смрти појавила се чак и књига КостеДимитиријевића Јунаци Српске трилогије говоре (1971) у којој су тројица ратника, прототиповијунака романа, доводили у питање веродостојност приче. Сличне примедбе на аутентичност ликоваи догађаја упутиће Добрици Ћосићу потомци историјских личности приказаних у роману Времесмрти. В. о томе: Д. Ћосић, „Писмо Уреднику”, у зборнику Историјски роман, 32.

453 Вредно је пажње да у једном интервјуу из 1964. године Црњански, говорећи о својим проблемима са издавањем књига у међуратном периоду, управо као пример помиње и необјављени Растков и објављени Јаковљевићев роман. „Одлуку о чему да пише и шта да штамоа, писац не доноси само под притиском подсвести, него и према приликама у којима живи и према ситуацији какв је код издавача. (...) У то доба, један роман Растка Петровића уопште није штампан, годинама. А једини роман који је штампан, цео, била је Трилогија Стевана Јаковљевића” (Miloš Crnjanski, Ispunio sam svoju sudbinu, priredio Zoran Avramović, Beograd, 1992, 62).

454 Дединац се сећа Растковог напора да у роману продре што дубље у смисаоне слојеве приче и ликова. „Данас сам огромно урадио”, вели Растко, „Само, морао бих још дубље да захватим, Али, не умем, не могу...А, видиш, Достојевски – он би тек одатле пошао...” (Милан Дединац, „Преведено са успомена”, 615).

455 Растко Петровић, „Да наша књижевност буде уистину наша”, Есеји и чланци, Београд, 1974, 184.

456 Исто, 190.

457 Зоран Мишић, „Растко Петровић”, Критика песничког искуства, Београд, 1996, 238.

458 Лазар Трифуновић, „Уметничка критика Растка Петровића”, Књижевно дело Растка Петровића,

зборник радова, ур.Ђорђије Вуковић, Београд, 1989, 133.

459 Растко Петровић, Дан шести, Београд, 1977, 87. Према овом изадњу наводе се сви одломци из Дана шестог са бројем странице у загради у основном тексту.

460 Miloš Crnjanski, „Oklevetani rat”, у: Zli volšebnici: polemike i pamfleti u srpksoj književnosti, knjigatreća, 64. Половином тридесетих година о односу рата, десничарских и левичарских идеологија иуметности пише и Валтер Бењамни. На крају есеја „Уметничко делу у раздобљу његове техничкерепродуктивности” (1936) иронично констатује да „човечанство које је једном, код Хомера, за олимпијске богове било преднет посматрања, постало је то сада за себе. Његово самоотуђењедосегло је степен на којем оно сопствено уништење доживљава као прворазредно естетскоуживање” (Valter Benjamin, O fotografiji i umetnosti, prev. Jovica Aćin, Beograd, 2007, 129).

461Александар Јерков, „Златна књига Меше Селимовића”, поговор у: Меша Селимовић, Дервиш исмрт, Београд, 2004, 413.

462 Милош Црњански, Сеобе III, Београд, 1981, 446.

   = извор:  Предраг Ж. Петровић*  ЕНЦИКЛОПЕДИЧНОСТ КАО ПОЕТИЧКИ МОДЕЛ РОМАНА РАСТКА ПЕТРОВИЋА докторска дисертација, Београд, 2012., стр. 4;  213-218.

 

 

 

 

Детаљ:Пчиња, манастирска воденица (новембар 2014)

________

* Мр Предраг Петровић рођен је 1975. године у Ужицу где је завршио основну

школу и гимназију. Дипломирао је 1999. године на Катедри за српску књижевност

са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду. 2006.

године одбранио је магистраски рад „Поетика кратког романа српске авангарде”.

Ради као асистент на предметима Српска књижевност 20. века и Тумачење

књижевног дела на Катедри за српску књижевност са јужнословенским

књижевностима Филолошког факултета у Београду. Био је сардник на неколико

истраживачких пројеката на Институту за књижевност и уметност, а тренутно ја

сарадник на пројекту „Поетика српске поезије двадесетога века: национални и

европски контекст”.Члан је стручне редакције за књижевност Српске енциклопедије

чијом израдом руководе Матица српска и Српска академија наука и уметности, био

је сарадник Eнциклопедије српског народа (2008) Завода за уџбеника и уредник за

српску књижевност Ларусове енциклопедије (2010). Сарадник је Културног центра

Београда за који је као коаутор урадио изложбе о Станиславу Винаверу (2006) и

Момчилу Настасијевићу (2009) у оквиру манифестације Фестивал једног писца.

Као књижевни критичар сарадник је емисије из културе „Метрополис” првог

програма Радио телевизије Србије. Члан је редакције Књижевног листа.

Учествовао је на великом броју домаћих и међународних научних скупова. Бави се

проучавањем новије српске књижевности и књижевном критиком. Објавио је

научну монографију Авангардни роман без романа: поетика кратког романа

српске авангарде (Институт за књижевност и уметност, Београд, 2008).

         === видети: Над судбином рукописа романа "Дан шести" Растка Петровића

Или одломци из дневника једног од чланова "Когитоклуба"