ПРЕПОРУЧЕНИ ЧЛАНАК
Са АЛТЕРНАТИВНИХ ИЗВОРА
Данас ме син приупита да ли је Вук Караџић био добар, па ме то инспириса да напишем један кратак чланак на ту тему. Иначе ово ме је питало више читалаца, па хајде да видимо.
Речи по звучности а не по творби
Сећате се онога ”пиши као што говориш” то је лепа флоскула пласирана у школама и човеку то на први мах звучи лепо. Међутим неки језици се пишу по звучности (”пиши као што говориш”) или по творби тј. по начину како је та реч настала.
Ево примера:
реч ”слобода” за нас значи само то, међутим када се напише на стари начин ”свобода” одмах се схвати да је изведена из ”све Бог да”. Дакле слободан си када си све добио од Бога. Ето примера како се губи скривени смисао језика.
”Пиши као што говориш, читај као што је написано” је измислио Јохан Кристоф Аделунг, немачки граматичар и филолог, а не Вук. Ипак и ово је жива потврда како је српски језик реформисан из Беча.
Тиме што је Вук Караџић укинуо писање по творби речи како је било на старо-српском и како се писало у манастирима то је исто као да је багером прешао преко гробља.
Сало дебелог Јера
Праву реформу српских слова учинио је поп Сава Мркаљ, он је схватио да се писање треба поједноставити јер постоји превише карактера у црквено-словенском језику и да га је тешко научити. Вук Караџић је присвојио и модификовао његов рад али је направио једну по мени велику грешку.
Вук Караџић је укинуо слово ”јер” или ”јат” – ”ѣ”. То слово је окупљало све српске дијалекте и икавицу, и ијекавицу и екавицу.
Ево примера:
Реч млѣко (млеко), би икавац читао ”млико”, ијекавац ”млијеко”, а екавац ”млеко”.
Тиме би сва наричја била обједињена као што су некада била и сви би писали исто. Уместо тога нажалост читав век су деца у школама слушала учитељице које би у руци држале правопис и говориле ”не каже се тако, исправно је овако”.
Изгубили смо мноштво локалних говора и историјских слојева нашег језика применом оваквих крутих правила. Применом Вукове реформе српски језик се одаљио од македонског и бугарског језика. То ће касније бити од велике помоћи код формирања ових нација.
Језик је постао простачки
Морам овде да поменем оно што ми је отац Доментијан из Хиландара једном приликом говорио. Каже се одело чини човека. По оделу ми препознајемо да ли је у питању племић, пекар, сељак, монах. Исто важи и за језик.
Митрополит Стафан Стратимировић
Пре Вукових реформи ми смо јасно могли да видимо о ком човеку се ради према начину на који говори. Међутим, језик је поједностављен на ниво обичног народа и на тај начин практично постао простачки. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић који је био противник Вукове реформе наводи да ће то бити „језик говедара”.
Од Светог Саве до Вука, вековима су наши манастири водили борбу да очувају дух нашег језика и говора, да би онда Вук по инструкцијама из Беча све то вулгаризовао зарад ”Илирског покрета”.
Китио се туђим перјем
Треба истаћи и да Вук није смислио модерну ћириличну азбуку већ је за то заслужан поп Саво Мркаљ. Вук је његово дело мало изменио и постао је познат по томе. Саво Мркаљ је умро сам у лудници и заборављен.
Модерну српску граматику и правопис је смислио Лука Милованов који је био Вуков помоћник и побратим. Лука је умро у сиромаштву, а његово дело је након његове смрти објавио Вук.
Вуку је много у раду помогао и преводилац Ђуро Даничић. Дакле треба рећи да наш доживљај Вуковог дела није исправан јер то није његово лично дело већ дело више људи које је на крају потписао Вук Караџић.
Отимање учења писмености из цркве
Вук Караџић је учио школу у манастиру у Тршићу али је очигледно био лош ђак или га учитељ није волео из неког разлога јер каже да су га терали да чува стоку. Било како било, Вук је замрзео нашу цркву и сматрао је каменом спотицања ка модерном образовању као у Европи.
Највећа штета коју је по мени Вук направио јесте што је његовим и Доситејевим залагањем учење писмености отргнуто из манастира и цркве. Учење писмености је премештено у државне школе.
Манастири су одувек били центар писмености, образовања, писања књига, чувања закона све до Вука Караџића од када се интезивно ради на томе да цркве постану само религиозни објекти.
Буквар инока Саве 1597. година, неколико векова пра Вука.
Ту неправду ми и данас осећамо и жива је дискусија око тога да ли веронауку треба или не треба вратити у школе. Веронаука је враћена али нажалост рекао бих на погрешан начин. Уместо да у оквиру те веронауке деца савладају писменост и слова, она уче молитве.
Цркви од Светог Саве припада да описмењује народ и нормално би било да деца прва слова науче кроз појмове о Љубави, Богу, Другарству и да онда крену са првом молитвом ”Оче наш”, а затим са проучавањем пословица. То је некако природно и у складу са нашом 800 година дугом традицијом још од доба Светог Саве. Ипак, нажалост то данас није тако.
Први буквари и јесу писани у нашим манастирима а о томе можете прочитати у тексту о буквару из манастира Савина из 1692. године који сам раније писао.
Крађа књига
Не само да је Вук уништио идеју да манастири буду центри писмености и образовања, већ је из српских манастира продавао крадене књиге. Ипак све некако легне на своје место и Бог ће уредити ствари тако да ће век касније то бити срећна околност јер ће у ратовима пострадати скоро све наше књиге, а сачувано је само оно што је однесено и украдено и данас стоји у музејима по читавом свету.
На ову тему је књигу написао Петар Милатовић Острошки који је истраживао и пописао колико има наших књига у музеју у Бечу. Тамо је врло прецизно написано како је музеј дошао до које књиге и Вук Караџић се помиње десетинама и десетинама пута.
Примера ради, у Бечкој библиотеци су српске књиге и рукописи далеко старији од најстаријих аустријских књига. Рецимо најстарији српски рукопис који се чува је 300 година старији од најстарије аустријске књиге.
Патар Милатовић је систематично прорачунао да је Вук Караџић продао старих руком писаних књига из манастира у вредности већој од данашњих 2-2.5 милиона евра. Треба имати у виду да се ту налазе књиге чак из манастира Хиландар. Књиге је продавао Аустријанцима, Русима и језуитима (Мехитаристи).
Наравно није Вук лично крао те књиге, већ је имао мрежу од неколико сарадника који су му те књиге доносили а он би за мале паре од њих куповао.
Пред крај живота у периоду између 1846 и 1858. Вук Караџић је продао 46 српских књига, а још 4 књиге је после његове смрти продала његова ћерка. Па чак му је и син умро у кочији од туберкулозе чекајући новац за књигу.
Превођење Библије
Људи данас мисле да је Библија одувек била у Србији. Међутим, у средњем веку у српским црквама није било Библије већ само јеванђеља и текстова који ће чинити касније Нови Завет, као и неке одабране књиге из Старог Завета. Потврду овоме имамо у Законоправилу Светог Саве где је то прецизно наведено.
Библија је као књига настала у Ватикану и постојала је у различитим преводима на западу, у Немачкој, у Енглеској на пример, али не у Србији.
Прву Библију преводи и у Србију доноси Вук Караџић. Он и Ђура Даничић преводе Библију са немачког језика, затим је штампају у језуитској штампарији манастира Метихариста у Аустро-Угарској и доносе у Србију. Ђура преводи Стари завет, а Вук Нови завет.
Наравно да наилазе на огроман отпор цркве и кнеза Милоша који виде то као покушај покатоличавања народа. Међутим, после 27 покушаја Вук Караџић успева да добије одобрење цркве и књига је пласирана у Србији по невероватно ниској цени.
Треба имати у виду да су књиге у то време биле скупе а Библија као веома дебела књига би била доступна само богатим људима, међутим она је у Србији била врло јефтина и штампана у огромном тиражу. Сви су желели да је имају а како није била скупа успех књиге је био загарантован, она је преплавила српске земље.
Језуитске везе
Штампање Библије као и реформа српског језика су уствари биле тајна језуитска операција. Наиме, Вуку Караџићу је кум био Јернеј Копитар који је иначе био језуита. Језуити су посебан ред католичких монаха посвећени духовној борби против православља и ширењу католичанства свим средствима. Познати су по коришћењу историјских фалсификата, мењању историје, корупцији, заверама, па и убиствима.
Њих двојица су се упознали у Бечу 1813. када је Вук дошао као избеглица, а Копитар био цензор тј. одлучивао је шта може у штампу у Аустрији а шта не.
Временом су постали кумови, Копитар је вуку пронашао жену, средио му стан, редовне приходе, а Вук је био човек од поверења који је пажљиво слушао шта је потребно да би се Србија приближила Европи.
Копитар је тајно радио на покрштавању Словена. Имао је он још једног сарадника као што је Вук, то је био Тарас Шавченко иначе Рус који је радио на стварању новог украјинског језика и увођењу латинице. На исти начин је Копитар развијао сарадњу са Вуком са идејом да покатоличи Србе, чак су прво пробали да иду са латиницом али је отпор био велики па су се ипак одлучили на реформисање ћирилице.
У писму Копитара које је упућено директно Клементу Метернику тадашњем канцелару Аустрије открива се смисао реформи нашег језика:
„Српска Православна Црква, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам, временом, Београд сам од себе, пасти у руке“.
Библиотека Мехитарског манастира у Бечу
Сад се опет враћамо на штампање и пласирање Библије у Србији за невероватно ниску цену уз огроман тираж. Књига је штампана у Јерменском манастиру Мехитариста у Бечу. Међутим тај манастир држе Јерменски унитаристи (православци који признају Папу). У њиховим пресама уз државну помоћ Аустрије штампа се Библија као и скоро све Вукове књиге. Све је уствари једна прикривена језуитско аустријска операција.
Вук је био католик
За многе ће оно што пишем бити изненађење што није ни чудно јер већина људи не зна да је Вук Караџић постао католик. Он је венчан са немицом Аном Краус у католичкој цркви у Бечу у време када није било дозвољено мешање вера у браку. Дакле, морао је прећи у католике за тако нешто.
То није превише чудно јер га је са женом упознао Јернеј Копитар који им је био и кум на венчању. Сву своју децу Вук Караџић је крстио у католичкој цркви. Потписивао се латиницом, живео у самом центру Беча и поред тога што је продавао српске старе књиге, примао је три плате истовремено: од Беча, из Србије и из царске Русије.
Вук и Ана
Када је умро, његова жена и ћерка су продали сво његово имање у Тршићу, ништа нису оставили у Србији. Имали су преко 70 хектара земље.
Вук и Ана су имали тринаесторо деце од којих су многа умрла у младости. У једном писму када му Ана јавља да се родила још једна ћерка, он јој одговара да није важно и ако се слаже он дете може одвести у Србију и ту продати или поклонити некоме. Међутим, наши историчари тумаче то као ”шалу” у писму. Ја сам погледао писмо, не звучи као шала.
Блаћење Милоша Обреновића
Поред мене се налазе две књиге. Једну можете наћи у свим књижарама у Србији, то је ”Тајна историја Милошеве Србије” од Вука Караџића у издању Лагуне.
А друга је ”Кнез Милош у причама”, ради се о 285 прича које је прикупио М. Ђ. Миличевић 1891. године.
Те две књиге не могу бити у већем контрасту. Једна велича дела кнеза Милоша, а друга коју је Вук Караџић саставио блати кнеза до невиђених граница. И дан данас српски аутошовинисти цитирају Вука Караџића када говоре о кнезу Милошу. Међутим човек се запита зашто би Вук писао такве гадости о кнезу Србије?
Одговор на ово питање дао је Петар Милатовић Острошки који је у својој књизи представио документа аустријске полиције која се односе на Вука Караџића који ради за њих и кога виде као потенцијалног новог кнеза Србије.
Дакле Вук Караџић јесте био учесник Првог српског устанка и био је у окружењу кнеза Милоша у својој младости, међутим од када дође у Беч ствари се полако мењају и у другој половини свога живота он постаје алатка у рукама Аустрије. Водио је негативну кампању у новинама против кнеза Милоша за рачун аустријске царевине, његови текстови су објављивани у аустријској штампи и за тај свој рад био је адекватно плаћен. Можда можемо рећи да је Вук отац српског аутошовинизма који је данас узео маха.
Дао је Хрватима српски језик
Мислим да смо до сада утврдили да Вук није отац српског језика јер су Срби вековима и пре њега писали својим језиком. Међутим, Вук Караџић јесте отац српско-хрватског језика.
Хрвати су оригинално имали један дијалект који се говорио у на граници Словеније са Хрватском. Њихов језик је био закржљао јер су 10 векова били под Угарском, а у манастирима и школама се развијао латински. Треба знати да је до 1850. године у Хрватској наставни језик у школама и даље био латински.
Вук Караџић је обавио реформу српског језика али је у науци познато да је тај књижевни српски језик постао званични језик Хрвата.
Кључни корак ка стварању заједничког књижевног језика учињен је 1850. године, склапањем Бечког књижевног договора од стране осморице књижевника (пет Хрвата, два Србина и један Словенац). Српски учесници у склапању овог договора су били Вук Стефановић Караџић и Ђура Даничић
Људевит Гај је објавио овај договор у Загребу и сматра се да је он створио хрватску нацију и хрватски језик. Људевит је схватио да ће прихватањем штокавског српског дијалекта успети да уједини све Словенце, Мађаре, Немце, Чехе и католичке Србе у нову католичку нацију Хрвата.
О овој теми је опширно писао наш песник Лаза Костић и на крају текста остављам његову књигу ”Крађа српскога језика” у пдф. за оне које интересују детаљи.
Лик и дело Вука у доба Тита
Дакле као што сте видели српско-хрватски језик је осмишљен у Аустро-Угарској од стране хрвата и два Србина под будним оком језуита.
Настанком комунистичке Југославије слика Вука Караџића је доспела у сваку учионицу у Србији. Запитајте се да ли би комунисти оставили његове слике у сваку учионицу и назвали га ”оцем модерног српског језика” да је био добар за Србе? Пре рата су у учионицама биле слике Светог Саве, а комунисти су ставили Вука. Зашто? Зато што је био чинилац расрбљавања народа.
Дакле да резимирам мој одговор на питање да ли је Вук Караџић био добар за нас, одговор је – не. Није био добар, скините његове слике из школа и ту ставите Светог Саву. И не заборавите да скинете и оног Доситеја, а о њему ћемо други пут…
Вук и Доситеј су били културни јањичари.
Аутор: Милош Станић.
Извор: ЖИВОТНЕ ПРИЧЕ И МОНАСИ ШАОЛИНА.Оцијенило је 0 особаПриказати списак оних који су подијелили1
* *