УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 11. фебруар 2016.

IN MEMORIAM Михаило (Станков) Лукић (17. Октобар 1925 , Мишљеновац– субота, 6. Фебруар 2016, Мишљеновац)

Смрт свакога човека показује какав је живот био.  Да се живот дуговечног Михаила С. Лукића препричава, био би то  нелажни српски роман. Добар део живота,  Лукић је био од оних правих опозиционара, а своје опозиционарство, право, умало што није платио  животом – као веома млад -  завршивши у војно-истражном затвору, што му је после у комунистичком режиму предодредило судбину, на коју он никад није кукао. Они који га нису волели а имали су моћ или симпатије за једноумље, називали су га „Дрвени адвокат“,  зато што је као бивши општински деловођа и писмен помагао својим земљацима из Горњег и Доњег Звижда у разним судским споровима.
Михаило Лукић, снимак из 2013. године
Био је разумена човек, и никада се није прихватао решавања спорова за које није било никаквих изгледа. У најбољим годинама живота напустио је свој завичај и отишао – како се каже - трбухом за крухом, како би ишколовао синове. Према њима је био изузетно строг, као и према другима, најближима и Мишљеновчанима, себи, због чега баш није био омиљен.  Укопан је 
на једном од гробаља мишљеновачких,на гробљу Доње Мале у Поточићу, крај своје браће, очева, дедова и баба, крај своје покојне жене Наталије (1932- 2002),   у кругу најближих, а говор му је одржао кроз сузе млађи син Александар, рекавши између осталог, и то : Да је Михаило Лукић оставио својим потомцима  најбоље и најплеменитије наслеђе: васпитање. Љубав према истини и слободи.  Веру у веру наших предака. Што је некако природно, и у складу  са историјом племена којем припадају Лукићи, који се у Мишљеновац доселише пре више од двеста година, из крајинског села Јасенице, побегавши од зулума Пазван-Оглуа у Звижд, прво у Горњи, па онда у Доњи, који их је подсећао на њихов стари крај.  Све до Михаила, у фамилији Лукића, мушке главе су „одлазиле“  раније него обично, а Бог је Михаилу Лукићу одредио (тако изгледа) најдужи људски век (у фамилији)  да све повеже, ојача и учврсти.  Мало људи зна да је Михаило Лукић био стварни власник београдских „Заветина“, то чак нису знали ни  аутори „Заветина“, јер је Михаило живео далеко од очију јавности, сваке јавности, у кругу своје мишљеновачке куће. Није Михаило писао само  тужбе, молбе, приговоре и правне ствари – написао је и прву  нелажну монографију свог родног места Мишљеновца, која је још 2007.  године постала доступна свима на свету. 
Михаило Лукић, снимак из 2007. год.
Испред своје куће у Мишљеновцу
Живот је путовање кроз маглу. Смрт је излазак на видело.  Михаило Лукић је знао да је Сила, свака Сила гробница ума, и зато јој се одупирао. И у најтежим временима. Неко од оних који га мало боље познаваху рече: да је надживео све своје  непријатеље.  Наживео се Михаило Лукић у окриљу свог земаљског мишљеновачког дома, подсећајући своје најближе увек на неправду и на лаж :  говорећи да оне имају много завршетака, а истина само један.  Најбоље ненаписане књиге Михаила Лукића су његови синови.  Оставио им је најбоље наследство  - васпитање, добро васпитање, јер је то највеће добро које се може оставити деци. А не кућа и имање, коју је Михаило такође сачувао.
Бог да му душу прости!


Мишљеновац, Звижд, 10. фебруар 2016.  Преподобни Јефрем Сирин... - Б.

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.