НИЈЕДНОМ човеку на свету његов сопствени живот не изгледа чудан. То си преживео, отишао си даље, сећаш се... Не знам како да коментаришем свој некадашњи живот, сем да мислим да сам могао да живим боље. Зашто је била толика халабука око мојих дела, зашто су се неки људи умешали, не умем да кажем, сем да ти људи нису били довољно паметни. Што се оцене књижевности тиче, дошло је нормалније време. За друге неке ствари можда је и теже него што је било. И за мене је, на крају, теже, јер сам ушао у неке дебеле године, које нисам од себе очекивао - каже, за "Новости", академик Драгослав Михаиловић, поводом објављивања његових сабраних књижевних дела, у издању "Лагуне".Књига "Кад су цветале тикве", најзначајнији роман југословенског "црног таласа", од данас је у продаји у новом, 35. издању, а до краја године "Лагуна" ће објавити роман "Петријин венац", и приповетке "Лов на стенице" и "Ухвати звезду падалицу". У плану је да овај издавач објави дванаест Михаиловићевих белетристичких књига, у следеће три године, док ће, по његовим речима, "Службени гласник" у том периоду објавити публицистичка и научна дела, међу којима је и "Кратка историја сатирања", историографска студија о Голом отоку.
- Оба издавача ће свој део штампати за три године, не може брже. Е сад, да ли ћемо сви то дочекати, друго је питање. Некад су сјајни писци умирали пре објављивања сабраних дела. Бора Станковић их није имао за живота, ни Момчило Настасијевић - каже Михаиловић.
Већ више месеци, како нам открива, бави се новим читањем и поправљањем својих књига, нарочито оних које се односе на публицистику:
- Кад су ми изашле прве књиге, страховао сам за моје сараднике, још је Удба била у великој моћи, и у почетку сам штампао само имена оних који нису били у животу. За живе најчешће сам стављао иницијале. Сад сам те иницијале покушао да дешифрујем, и морам да кажем да у неколико случајева нисам успео.
Кратки роман "Кад су цветале тикве", из 1967, по Михаиловићевим речима, није изазвао никакву гужву, док драма писана две године касније - јесте.
- Углавном су говорили о мојој књизи и о мојој драми људи који нису били у позоришту а нису ни књиге читали - присећа се осамдесетпетогодишњи писац. - "Кад су цветале тикве" је јако стегнута и напрегнута књига, и то је оно што њу добро држи код читалаца па и код критичара. Мислим да имам и бољих књига од ње, али критика и историја књижевности мислe другачије.
Задовољан због нових издања својих књига, Михаиловић, ипак, додаје:
- Видим да су лектори интервенисали, држећи се последњег правописа који је донет прошле године, што сам одобрио. Тај нови правопис није ми се допао, јер је много уступака учинио неписменим људима. Раније ниси могао да кажеш "ајде", него да ставиш и апостроф испред, а сад су тај апостроф избрисали и више се не употребљава. Некад се и "је л'" писало са две речи, са апострофом на л, сад је то једна реч. Чини ми се да је то попупштање слабијем правописном знању или писмености код читалаца и људи који пишу, али шта је ту је. То је усвојила и САНУ и Матица српска.

АНДРИЋЕВА ПОДРШКА
У ПРИЧИ о идеолошким нападима на Михаиловића после романа "Кад су цветале тикве", истиче се да је на његовој страни био Иво Андрић:
- Упознао сам га у Врању 1969, десетак дана пре него што је Тито држао онај говор у Зрењанину, и тада је показивао симпатије према мени. После тога сазнавао самда је читао и "Тикве" и неке моје приповетке из прве књиге. Андрић је говорио о нашем сусрету и о томе, како се изразио својој жени, да ме је открио као писца за себе.