ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

среда, 12. јун 2013.

СУПСИДИЈАРИЈЕ / Миодраг Мркић

СУПСИДИЈАРНО КЊИЖЕВНО ПРАВО
    (одломци)

....Лукић је, заиста, нека врста издавачког подвижника!Толике године опстати као издавач - без помоћи државе (било које), без помоћи донатора, богатих филантропа, практично без ичије помоћи - да ли је могуће? Ако је некога издавача у Србији свет требало да помогне, то су биле Заветине, то је био Лукић. То што је Лукић урадио и објавио, као издавач, током четврт века не раде ни већа издавачка предузећа!
Књиге које сам написао о Мирославу Лукићу немају драж и шарм ударних супсидарија; ја те књиге сматрам неузорним. У књигама и часописима, које је објавио јединствени Мирослав Лукић - супсидарије - споредни делови, имају неки неодољиви шарм оскудице и мере која надокнађује оскудицу.
Можда је вакат - празна страна - у часописима и књигама са заштитним знаком Заветина - највише платио данак оскудици?

(3)

Књиге и часописи Заветина, интернет и дигитална издања, зраче чаролијом супсидијарија, древности, тајних порука. Запале су ми у око поодавно узорне супсидијарије Заветина, вероватно зато што се ја не могу похвалити сличним.
Иако то може неком зазвучати и одвећ патетично, ја желим ипак да кажем да су супсидијарије књига и периодике Заветина озрачиле мој дух, учврстиле га у нечем, што ми се чинило важно за српску културу и књижевност... Разноврсност садржаја периодике Заветина, ликовни прилози, све је то занимљиво, уверљиво, и вероватно ће са неке временске дистанце деловати још привлачније. Издавачки подухват - мада је боље рећи инат и тврдоглавост, упорност - Мирослава Лукића јединствени су у српском издаваштву. Има ли тај подухват свој пандан?
(4)
Када се једног дана буде сагледавала целина издавачког подухвата Мирослава Лукића, а то ће бити могуће након што се истражи и расветли огромна енергија једног писца и издавача, уграђена у Заветине, видеће се оскудица и храмовно поштење Заветина. Нема граница за оно што је покренуо Мирослав Лукић, бацивши свој златни грумен у дубоки вир реке и света: кругови се шире и шириће се у бескрај, просторни и временски. Понекад видим: 2109. годину, годину која ће доћи тек за 100 година, када из наших гробова буду никле липе или храстови, борови, ко ће знати? Видим поподне 17. априла 2109. године и неког, кога не познајем, који прелистава моју књигу Сенке тишине о песмама из романа Мирослава Лукића. Можда у грчу неког свог немира, или неке језе есхатолошке?...
       ______________ Одломак из најновије књиге Миодрага Мркића: Последња сфера мистике: Књига о Белатукадрузу (алиас Мирославу Лукићу) , Београд, 2013. - Видети више:

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.